Порнографија нашег доба / Pro et contra

Dosijei Službe državne bezbednosti

Miloslav Samardžić publicista, Kragujevac

Negde krajem maja 2001. godine u novinama su prvi put objav­ljeni brojevi telefona srpske tajne policije – Službe državne bezbedno­sti (SDB). Građani su pozvani da se jave i bez straha pitaju o svojim tajnim dosijeima. Predstavnici novog režima govorili su, tim povodom, o osvojenoj demokratiji i raskidu sa praksom prethodnog, komunističkog re­žima, koji je podrazumevao zloupotrebu policije u političke svrhe.
Narednih meseci novine su donosile uglavnom izjave razočaranih građana, kojima je rečeno da, uprkos svojim očekivanjima, nemaju do­si­jee. Pojedinci su saopštili da imaju dosijea, ali da u njima nema ono što su mislili da će naći. Jedan profesor je rekao da ga dosije uopšte ne za­nima. “Ja bolje od njih znam šta je u mom dosijeu”, bio je njegov komentar. (Nastavak…)

Jagličićevo pisanije

Miloslav Samardžić urednik “Novih Pogleda”
Kragujevac

Poštovani g. Trkulja,
U časopisu Hereticus vol. 2 (2004), No. 1, objavljen je članak Vla­dimira Jagličića “Pornografija našeg doba”. Autor u romansiranoj bio­grafiji (pretpostavljam da je o tome reč) opisuje i godine provedene u ča­sopisu Pogledi iz Kragujevca, koji uređujem.
Naravno, kao što ste primetili, Jagličić menja imena i Pogleda i svih članova redakcije, uključujući i moje. Samo, promena je izvedena s namerom da se lako otkrije. Jedan od urednika Hereticusa, od koga sam saznao za navedeno pisanije, odmah mi je rekao da Jagličić piše o Po­gle­dima. A njegova igra žmurke poznata je još od ranije, kada je u feljtonu lista Nezavisna svetlost iz Kragujevca, u koji je otišao iz Pogleda, objavio pet nastavaka ove svoje biografije (taj feljton se, inače, u He­re­ticusu ne ponavlja). Tada sam u Nezavisnoj svetlosti objavio kraći humoristički odgovor, potpisujući se onako kako me je on potpisao. Sada bih, međutim, humor ostavio po strani, iz tri razloga:
1. Sve što napišemo ipak ostaje za istoriju, a kako su u ovo doba mnogi kriterijumi poremećeni, može doći i do tumačenja da je ono pod lažnim imenima tačnije od onoga pod pravim imenima.
2. Tema Hereticusa su dosijei SDB-a, a ja sam ranije o Jagliči­će­vom prelasku iz nezavisnih Pogleda u “soroševsku” nezavisnu štampu pisao upravo u članku “Dosije SDB”. Taj članak, to jest dva članka, sad­a vam šaljem kao deo mog odgovora Jagličiću. Inače, i bez ovog slu­čaja rado bih Vam poslao te članke, u uverenju da će naći mesto u He­reticusu. Naime, kada su dosijei otvoreni, ispostavilo se da postoji ogroman nesklad između broja osoba koje su svoje dosijee videle i onih koji su o tome pisali.
3. Hereticus je štampan na hrvatskom pismu, što me je veoma ne­prijatno iznenadilo. Inače, srpska izdanja na hrvatskom pismu, u bilo ko- ­­joj formi, uopšte ne čitam (naravno, hrvatska čitam). Odricanje Srba od svog pisma je tema koja me i te kako zanima i zato Vam šaljem i svoj članak “Zašto Srbi pišu hrvatskim pismom?” Naravno, ovaj članak nije u vezi sa temom i stvar je Vaše dobre volje da li ćete ga objaviti. Ja Vas mo­­lim da to učinite.
Dakle, kao odgovor na Jagličićev tekst, šaljem Vam tri priloga. Pr­vi je ovo uvodno pismo. Drugi je moj kraći osvrt na Jagličićevo pi­sa­nije. Treći je članak “Do­sije SDB”, koji se sastoji iz dva dela.
Osvrt na Jagličićev tekst glasi:
Kompletan odgovor na Jagličićevu “Pornografiju našeg doba” bio bi predug, jer je i ta njegova pornografija preduga. On piše o događajima koji su se zaista odigravali, ali ih odreda naopako opisuje. To čini zlo­namerno, što ću pokazati na jednom primeru – priči o novcu. Opre­de­ljujem se za ovu priču jer je ključna i jer je najlakše dokaziva.
Osnovna Jagličićeva teza je da sam ja, kao urednik prvih slobo­­dnih novina u Srbiji od zavođenja komunističkog režima – umesto da se posvetim svom poslu trošio novac na žene i samo čekao novu donaciju od četničke emigracije. Dakle, on tvrdi da su Poglede finansirali četnici, a da sam ja, po prirodi stvari, zloupotrebio njihovo poverenje – kao i po­verenje čitalaca (podsetiću, Pogledi su bili najtiražniji časopis u zemlji, sa 200.000 primeraka).
Uistinu, stvar sa finansijama stajala je ovako. Dok je tiraž bio og­roman, dodatni prihodi nisu ni bili potrebni. Naprotiv, Pogledi su bili na glasu po visokim platama i honorarima. Krenulo je nizbrdo maja 1992. godine, uvođenjem međunarodnih sankcija Srbiji. Pored ostalog, Novi poredak je tada zabranio i izvoz Po­gle­da u zapadne zemlje. Nije potre­bno posebno naglašavati kako smo od­jednom lišeni ogromnih prihoda.
Jagličić ne pominje ovaj momenat, koji mu je odlično poznat, jer je prisustvovao brojnim sastancima redakcije na ovu temu. Međutim, važ­nije je što ne pominje ni drugu stvar: da smo mi upravo tada počeli da gubimo trku sa sve brojnijim soroševskim novinama. Naime, dok su nama silom oduzeli prihode, njih su obasipali bogatim donacijama!
Posle kakve-takve amortizacije ovog udara, uskoro dolazi novi: strahovita inflacija. Kao što je poznato, sav tiraž novine iznesu na kio­ske (“Politike”, “Borbe”, itd.), a onda čekaju naplatu. U regularnim us­lovima, do te naplate dolazi posle mesec i po dana. A režimske novinske kuće namerno su odbijale da nam plate i po šest meseci! Kako se infla­cija kretala i do 100% dnevno, mi smo ostali doslovce bez ičega. Ja­gli­čić se svakako seća izveštaja o prodaji iz “Politike”, gde nam za 20.000 prodatih Pogleda uplaćuju sumu vrednu pola marke! Jednom je čak bilo nemoguće da nam ma šta uplate, jer je ta novčanica – neki silni mili­oni – bila povučena iz upotrebe. Ova dokumenta sam redovno pokazivao na redakcijskim sastancima da bih objasnio zašto kasne honorari. Inače, u pitanju su tako velike sume, da nema govora o Jagličićevom za­boravu. Naime, kada sam jednom sve sabrao, ispostavilo se da su nas “Po­litika” i “Borba” oštetile za po 500.000 nemačkih maraka!
Kako bi novine nastavile da izlaze, okrenuo sam se drugim iz­vo­rima prihoda. Osnovni izvor prihoda tokom većeg dela Jagličićevog rada u Pogledima bio je uvoz papira iz Italije. Uvezao sam ukupno 12 šle­pera po prosečno 21 tonu najskupljih papira, plus polovinu 13. šlepera. Vrednost posla bila je milion nemačkih maraka, a profit oko 400.000 ma­raka. Papir sam direktno davao štampariji “Dnevnik” u Novom Sa­du – koja štampa Poglede – ili bih ga najpre prodao pa onda u gotovom platio štampanje. Uvozili smo, inače, i pod sankcijama, ali su troškovi bili veći.
Prosto je nemoguće da je Jagličić zaboravio na ove šlepere, jer sam od njega bezbroj puta čuo pitanje: “Kad će kamion?” Drugim re­čima: “Kad će plata?” Ali, da bi napisao ono što misli da mu odgovara – on nešto preskoči, a nešto izmisli. Silno vreme koje sam utrošio kako na ovaj, tako i na druge poslove (osnivanje mreže kioska, kupovina štam­­parije itd.) da bih obezbedio izlaženje Pogleda – on pretvara u razne za­nimacije i švaleraciju.
Kada je reč o četničkoj emigraciji – i uopšte političkoj emigraciji – više puta sam pokretao akciju za osnivanje fonda za pomoć nezavisnoj štampi u Srbiji. Nažalost, nisam uspeo. Donacije iz emigracije o kojima Jagličić piše, zapravo su prihodi od prodaje Pogleda. Naime, kada je izvoz Pogleda zabranjen, četnička udruženja su nam pomogla preuzi­majući distribuciju koliko im je to bilo u mogućnosti. Naravno, reč je o mnogo manjim ciframa. Četnička udruženja u Americi, na primer, prodavala su daleko manje Pogleda nego Dži-El-Pi – firma specijalizovana za prodaju strane štampe na prostorima SAD.
Sem ove usluge, četnička udruženja, Srpska narodna odbrana i dru­­ge ustanove više puta su sakupljali priloge za naš list, kao i za knjige koje smo objavljivali. Davali su koliko su mogli i na tom sam im neiz­merno zahvalan. Svaki prilog je objavljivan, ali u Pogledima, ili u knji­gama za koje je dan – prema davno ustanovljenom običaju srpske emigracije.
Na našu žalost – i naravno ne samo našu – emigracija je imala mno­­go većih briga od izdavačke delatnosti. To su bile brige za ranjene bor­ce, za izbeglice, za gladne i beskućnike.
Na kraju, g. Trkulja, želeo bih da napomenem kako za svaki detalj iz ove moje verzije postoje materijalni dokazi, ili mnogo svedoka: u “Dnevniku”, u emigraciji, među drugim bivšim članovima redakcije…
Želim Vam sve najbolje,
U Kragujevcu, 04.12.2004. g.

____________ Извор: Јагличићићево писање; Јагличић / Херетикус :  http://www.hereticus.org/?s=jagli%C4%8Di%C4%87

*  *  *

Komentari na članak “Dosijei Službe državne bezbednosti”

Vladimir Jaglicic, 13. 09. 2008. u 08:15

1. Godine 1999. u prolece, Miloslav Samardzic je mobilisan. Odmah se prijavio na listu bolesnih. Mesec dana je isao po raznim lekarskim komisijama i najzad je oslobodjen vojne obaveze.

  • Ja sam dobio poziv i sutradan sam se javio u jedinicu. Na ratistu sam proveo dva i po meseca. Bio sam u sastavu artiljerijske jedinice, na makedonskoj granici, o~ekivali smo kontinentalni upad ameri~ke vojske, stacionirane preko puta, koji se, sre}om, nije dogodio (nedaleko od nas vrawanski rezervisti zarobili su ona dva ameri~ka vojnika koje je Milo{evi}, potom, pustio).
    Kad sam se, pretekavsi, vratio iz rata, nisam vise hteo da radim u “Pogledima”. Ne zbog “Pogleda” – vec zato sto sam se sa Samradzicem razisao kao covek. “Pogledi”, od tog doba, fakticki, redovno i ne izlaze – jer sam, do tada, obavljao maltene sve poslove, izuzev pisanja uvodnika. Ukucavao sam, primera radi, iako pisac od izvesnog imena, u kompjuter vecinu tekstova. Koliki je to gubitak, vremenski, za pisca – znaju samo oni koji pisu. Samardzic je, posle mog odlaska, pokusao da obnovi novinu s nekoliko ljudi – ali niko nije lud da bude potpisan kao zamenik gl. urednika, a da, uz taj, radi posao daktilografa, urednika, lektora, korektora, operativnog urednika – sve ujedno, za istu platu. Taj “ludak” sam bio ja – iz dva razloga. Prvo, nisam imao kud, jer sam, svi to znaju, bio politicki nepodoban. Drugo, voleo sam taj posao, dovoljno mlad da izdrzim nevolje i besparicu koje on sa sobom donosi.
    Toliko o mojoj navodnoj spremnosti da ne odradjujem poveren mi posao. Dok sam ja bio u “Pogledima”, “Pogledi” su bili ekonomski koliko-toliko isplativi, i izlazili su. I to redovno.2. Nije istina da sam ja, otisavsi iz “Pogleda”, napisao nekoliko clanaka koji klevecu Samardzica. Sta ce mi to? Ja sam napisao nekoliko prica o psihologiji coveka u izmenjenim, ratnim uslovima zivota, kad odjednom prorade nevidljive sile plasnje, panike, sebicnosti i sl. Junaci tih prica su razliciti i razni. Pisao sam price, iz nedelje u nedelju, citavih osam godina! Jer sam ziveo od tih svojih pet spisateljskih prstiju (za sta treba da se zahvalim gl.uredniku “Svetlosti” Miroslavu Jovanovicu). Jer sam imao – rubriku price u “Svetlosti” (gde sam, pre no sto su me primili u radni odnos, godinu i po dana bio honorarni saradnik). Samardzica ni u prozama, ni u novinskim clancima – nikada nisam spomenuo. Ali, gle cuda, protestna pisma redakciji “Svetlosti” odjednom je poceo da pise – jedan od junaka tih proza! Sta bi postmodernisti dali da im se nesto tako desi!
    Nista ja protiv Samardzica nemam, oduvek sam ga smatrao odlicnim novinarem, recenzirao njegove knjige, ucestvovao u njihovoj pripremi, fizickoj i duhovnoj. Niti mu zameram, ista. Samo sam pisao svoje proze cija su tema pojave i stanja, a ne licnosti kao takve. Mislio sam da ti tekstovi mogu biti od koristi onima koji dolaze. No, kako to obicno biva, svako se u njima trazio, pronalazio i, potom, uzvracao histericnom kanonadom, cija je sr` da sam ja, eto, najgori covek na svetu. Slazem se, mi koji smo se odazvali na vojne pozive, koji ponekad zalutamo u sumu ili crkvu, ili ne precutimo sta se dogodilo – mi smo najgori.3. Protiv svega toga nemam nista. Istina je da ja, nikada, nisam odgovarao na takve stvari: smatrao sam ih pitanjem provere, pitanjem strozijeg citanja, ako hocete. Neka svak o njima kaze sta misli, i to je sve.
    Ovo pismo pisem zato sto se “Svetlost” ne cita izvan Sumadije i vecina kulturne javnosti u Srbiji, zapravo, nema pojma o cemu se ovde radi. Ako ih zanima, upucujem ih na “Svetlost”, pa neka se time sami pozabave, sve ce im, odmah, postati jasno.4. Na kraju, svoja uverenja, socijalna, istorijska, kulturna – nisam menjao, i ne vidim zasto bih. U “Svetlosti” sam, ako je to bitno, napisao vise clanaka o cetnicima i njihovim potomcima (jer je to tema stradanja naseg, srpskog i ljudskog), objavio jedan “cetnicki” feljton koji je, napokon, rezultirao romanom “Mesojedje”, objav1jenim u Pozarevcu, 2006. godine, za koji sam dobio nagradu “Drvo zivota”, skromnu, tihu, ali meni veoma dragu. U tom romanu se radi o ljudima koji su na pravdi Boga odrobijali dvadeset i vise godina zatvora (neki su i streljani), samo zato sto su imali svoj stav o zivotu i svetu. Smatrao sam da je taj roman bitan jer, u sumi romana o Golom Otoku, pokusava, kao putokaz osamljenog stabla, da ukaze na frostovski “put kojim se nije otislo”. Samardzic sve to previdja, da bi opravdao svoju unaprednu i netacnu tezu. No, ja se ne ljutim. Drago mi je da smo radili zajedno. Zahvalan sam mu, bio, i jesam, zbog toga sto sam, radeci ono sto volim, mogao da zaradim za zivot u vremenu u kojem su mi se sva drustvena vrata, iako sam imao svoju skolsku struku, zatvarala. Mislim da smo napravili nekoliko dobrih brojeva, da smo se trudili da rasirimo “srpsku ideju”. Tim pre, jer je ona, po meni, univerzalna. Mnogi truckaju da je nacionalizam ljubav prema zemlji (razume se, dobro placena ljubav – dakle, nesto blisko prostituciji). To su gluposti. Ljubav je za bliznje, za suseljane, sugradjane, pa i za sav ljudski rod, za svakog coveka na zemlji, cak i za nerijatelja (ako zapucam, braneci se, ne znaci da ga mrzim). Ne: nacionalizam je nagon za opstankom. On je u vezi sa vremenom i mestom koji su nam dodeljeni. O jeziku i kulturnoj radiciji – da i ne govorim. Prema tome, ljudski rod treba da podrzi i udruzi nacionalizme (tu famoznu razlititost o kojoj svi govore pohvalno, a koja se, na stvari, asimiluje i potire) – ako zeli da opstane na planeti. I to je sve. Na tom putu borio sam se koliko sam mogao, pa evo i sad. Eto sa cime se nosim, o cemu razmisljam. A u Samardzicevom tumacenju ispada da je cilj mog zivota da se borim protiv njega zato sto vise ne radim s njim. Istina je da o njemu retko razmisljam, izuzev sto njemu i bliznjima, evo, zelim svako dobro.
  • ___ Извор: http://www.hereticus.org/arhiva/2004-4/dosijei-sluzbe-drzavne-bezbednosti.html#more-183

ЛеЗ 0006899 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s