Дозивање литературе / Ста­ни­слав Винавер

Наш на­род из­ра­дио је се­би за сво­је по­тре­бе и сво­ју сре­ћу усме­ну књи­жев­ност ве­ли­ког по­ле­та и ви­со­ког сти­ла. Ми смо, у ду­би­ни и у ср­жи, ви­со­ко књи­же­ван на­род. Ср­би су, на­ро­чи­то, при­зна­ва­ни за на­род пе­сни­ка на осно­ву срп­ске на­род­не пе­сме ко­ја има ве­ли­чан­стве­но по­ет­ско на­дах­ну­ће.

По­сле усме­не књи­жев­но­сти по­ја­ви­ли су се ње­ни по­дра­жа­ва­чи, и за­доц­не­ли еп­го­ни. Они су не са­мо сла­би, не­го су ими­ти­ра­ју­ћи оно што је опи­пљи­во и што се нај­лак­ше ими­ту­је уне­ли не­ку вр­сту тру­ле­жи у са­мо књи­жев­но те­ло.

Де­ша­ва­ло се че­сто код нас да смо и стра­не књи­жев­но­сти ими­то­ва­ли на слу­ча­јан и по­вр­шан на­чин. И та­кве ими­та­ци­је би­ле су коб­не јер су за­др­жа­ва­ле пра­ви раз­вој. И оне ни­су до­ба­ци­ле до књи­жев­но­сти.

Књи­жев­ност мо­ра би­ти ства­ра­лач­ка. Она зах­те­ва ве­ли­ки ду­хов­ни и из­ра­зни на­пор. Она зах­те­ва ду­бо­ко ми­стич­ко ис­ку­ство це­лог би­ћа.

Књи­жев­ност је област ду­хов­на. Без ду­ха ко­ји би је све­тло и ства­ра­лач­ки про­жи­мао, она је пу­ко на­бра­ја­ње кр­тих и глу­хих ре­чи.

У то­ку на­ше не­дав­не кул­тур­не исто­ри­је ис­ти­ца­ле су се код нас те­зе ру­ског ни­хи­о­ли­сте Пи­са­ре­ва. Он је ди­рект­ни ин­спи­ра­тор Све­то­за­ра Мар­ко­ви­ћа у по­гле­ду књи­жев­но­сти, и Јо­ва­на Скер­ли­ћа. Ови су од ли­те­ра­ту­ре тра­жи­ли не­по­сред­ну со­ци­јал­ну кор­сит и то у ду­ху сво­јих со­ци­јал­них те­о­ри­ја. Књи­жев­ност је има­ла да их илу­стру­је…

(БИ­РО­КРАТ­СКИ ПИ­СЦИ)… Они има­ју мр­тви ша­блон и ни­шта им пре­ко то­га не тре­ба. Та­ко­зва­ни со­ци­јал­ни те­о­ре­ти­ча­ри би­ли су та­ко­ђе про­тив ње (сле­де­ће пле­ја­де пи­са­ца, књи­жев­ни­ка-ар­ти­ста: Ан­дрић, Кр­ле­жа, Цр­њан­ски, Ује­вић, Р. Пе­тро­вић, На­ста­си­је­вић… – на­по­ме­на при­ре­ђи­ва­ча). То су љу­ди ко­ји смрт­но мр­зе књи­жев­ност и хо­ће да је уни­зе, да од ње ство­ре слу­шки­њу очај­ног ду­хов­ног схе­ма­ти­зма, ко­ме не­ма име­на.

И фељ­то­ни­сти су про­тив ње. То су љу­ди ко­ји не­ће до­жи­вљај и пре­ла­зе ола­ко пре­ко ду­ше и жи­во­та.

И нај­зад до­ла­зи и слом кри­ти­ке и ме­ри­ла, јер се вред­ност не ви­ди у ве­ли­ком, ми­стич­ном на­по­ру це­лог би­ћа, не­го се про­кла­му­ју по­вр­шин­ци, слу­чај­не при­ста­ли­це слу­чај­них по­кре­та – за књи­жев­ност истин­ску.

Епи­гон­ство, би­ро­кра­ти­ја, ди­дак­ти­ка сва­ке вр­сте, фељ­тон сва­ког не­у­ку­са, ли­те­рар­на тру­леж и че­мер­на би­ро­крат­ска пи­са­ни­ја, осво­ји­ли су. Они иду на нас у смак­ну­том стро­ју.

Је­ди­но што оста­је за од­бра­ну и уте­ху, то је пра­ва ли­те­ра­ту­ра. Ако је не оства­ри­мо у до­вољ­ној ме­ри ми, на­ше де­ло до­вр­ши­ће ге­не­ра­ци­је ко­је тек има­ју да до­ђу.

Уто­ну­ли смо до гр­ла у без­да­ни бр­лог не­пи­сме­но­сти, ди­дак­ти­ке, фељ­то­на и сте­рил­ног схе­ма­ти­зма. А уми­ре­мо не од тог отров­ног бр­ло­га, не­го од бо­ла за ли­те­ра­ту­ром. Као чи­ни­ма, на­шим ми­стич­ним на­по­ром, на­шом че­жњом, на­шим бо­лом:

– Ми ће­мо је ипак до­зва­ти!

Бе­о­град, фе­бру­а­ра 1938.

Ста­ни­слав Винавер

Је­су ли пи­сци, из чи­јих де­ла до­но­си­мо за ову при­ли­ку ода­бра­не тек­сто­ве, це­ли­не или фраг­мен­те, ипак до­зва­ли ли­те­ра­ту­ру? Про­су­ди­те са­ми. Си­гур­но је да је у 20. ве­ку би­ло још срп­ских пи­са­ца ко­ји су на­сто­ја­ли да се про­би­ју кроз не­за­пам­ће­ни „слом кри­ти­ке и ме­ри­ла“, из чи­јих би­смо де­ла мо­гли на­ве­сти од­ре­ђе­не са­свим ра­зло­жно на­пи­са­не од­лом­ке; али, то је по­сао за убу­ду­ће, не са­мо јед­ног ча­со­пи­са… Не­го мно­гих те­ма­та, ко­ји че­ка­ју да бу­ду оства­ре­ни… Ка­ко би­смо вре­ме­ном до­би­ли јед­ну ре­ал­ну, мно­го ре­ал­ни­ју сли­ку о срп­ској књи­жев­но­сти 20. ве­ка. Ка­ко би­смо ко­нач­но иза­шли из По­тем­ки­но­вих се­ла срп­ске књи­жев­но­сти 20. ве­ка.

1. Ра­де Дра­и­нац, „Ба­ца­ње пе­пе­ла у очи нео­ба­ве­ште­ном све­ту. Осврт на пам­флет­ску кри­ти­ку“, Прав­да, XXVII/135 (14. V 1932), 7.
2. Бран­ко Ла­за­ре­вић, „Со­ци­јал­но у умет­но­сти“, ХХ век, I/8 (ок­то­бар 1938), 321–323.
3. Ста­ни­слав Ви­на­вер, „Од­бра­на пе­сни­штва“, ХХ век, I/10 (де­цем­бар 1938), 662– 670.
4. Иси­до­ра Се­ку­лић, „Са­мо ма­ло­број­ни­ма је да­то…“, Из­рав­на­ња, при­ре­дио и по­го­вор на­пи­сао Јо­ван Пеј­чић, Гу­тем­бер­го­ва Га­лак­си­ја, Бе­о­град 2000, 99–101.
5. Пре­драг Пу­зић, „Из Ло­ма­че за Сен­са“, Ло­ма­ча за Сен­са: зло­чин и ка­зна Све­ти­сла­ва Сте­фа­но­ви­ћа, Срем­ски Кар­лов­ци 2003, 79–93.
6. Милован Данојлић, Како је Добрислав протрчао кроз Југославију, БИГЗ, Београд 1977, 207–212.
7. Вла­де­та Р. Ко­шу­тић, „Ода­кле је до­ле­тео ‘Кон­дор’“, пРО­Тив (п)ОГЛЕ­ДИ, Нова, Бе­о­град 1985, 41–43.
8. Ми­ро­слав Лу­кић, „Је­зич­ки ре­дак­тор: Ан­дреј Ја­ну­ар­је­вич Ви­шин­ски. Уред­ник Би­бли­ко­те­ке Ствар­ност књи­жев­но­сти“, „Те­ку­ћа ли­те­ра­ту­ра. Нео­бич­на лаж“, У друштву пустињских лисица, Народна књига – Алфа, Бе­о­град 2005, 79–105.
9. Г(ој­хлин) Ј(уни­ор), „При­ме­ри Мр­ки­ће­вог иза­зо­ва: Три ви­те­за ре­а­ста­у­ра­ци­је: ЛИР­СКИ ПА­ТОС, РЕ­ТО­РИ­КА, ПРИ­КРИ­ВЕ­НА ЦИ­ТАТ­НОСТ. СКИ­ЦА ЗА НЕ­НА­ПИ­СА­НЕ ОГЛЕ­ДЕ О ДО­БРИ­ЦИ ЋО­СИ­ЋУ, МИ­О­ДРА­ГУ БУ­ЛА­ТО­ВИ­ЋУ И МА­ТИ­ЈИ БЕЋ­КО­ВИ­ЋУ“, Су­зов­ски лист: Идентитет (Београд), 1–2 (2007), За­ве­ти­не, 70–83; ода­бра­ни од­ло­мак 81–83; (на­слов и под­на­слов – при­ре­ђи­ва­чев).
10. Вла­де­та Је­ро­тић, „Макс Ерен­рајх“, Сећања, Беокњига, Бе­о­град 2010, 111–113.

У овом тре­нут­ку би­ло је мо­гу­ће до­не­ти про­бра­не из­бо­ре из де­ла де­се­так срп­ских ауто­ра пу­бли­ко­ва­них у раз­ма­ку 1932–2010 (у ча­со­пи­си­ма или као по­себ­не књи­ге); при том, ода­бра­ни су при­ме­ри пи­са­ца и тек­сто­ва, ко­ји у су­шти­ни не за­о­би­ла­зе око ства­ри, на­про­тив. Бра­ни­че­во на овај на­чин под­сти­че и дру­ге срп­ске из­да­ва­че да се опро­ба­ју у овој вр­сти по­сла или ми­си­је, др­же­ћи се оног – ко зна бо­ље – ши­ро­ко му по­ље…

_________________

(Прилог из новог часописа Браничево– број 1-4/2012 јануар-јун 2012.  ; увод у тематски блок…  Дозивање литературе 11      видети више: http://www.edicijabranicevo.blogspot.com/ )

ЛеЗ 0005164