И НАЈЗАД, ЈЕДНА УТВАРА НОВОГ БЕОГРАДА / Борислав ПЕКИЋ

(одабрани одломци. Из јесењег броја пожаревачког књижевног часописа БРАНИЧЕВО, на тему Дух српске књижевности)

___________________________________________________________________________________________

Ако човек привремено, за овај тренутак и ову тему, занемари основни задатак који има у Београду, а то је сачувати голи живот на пешачким прелазима и тротоарима, преостаје му онај тежи: да се сачува од исповести познатих и непознатих људи… (Дневник, 1979)

Неизрециве истине може бити у свачијој судбини, па и у судбини непознатог човека поред кога се одмарате у парку на клупи, али ви нисте на клупу сели да је сазнате, него да се од судбине одморите. По правилу, не улази се у такси да би се сазнало колико мало његов власник зарађује месечно, ни шта он мисли о манама градског саобраћаја. Лечите зубе због њих, а не да би научили нешто о несрећном стању наше медицинске службе. Код пословног сарадника долазите да обавите неки посао, а не да му будете психијатар. Савршено сам свестан жалосне чињенице да, као и сви ми уосталом, и чувар клозета има своје неприлике, али ви услуге његове установе тражите да бисте мокрили, а не измењивали примедбе на рачун живота.

Устајете с болом у глави али са чврстом намером да бар овог дана, за разлику од свих осталих, будете изнад стварности једног великог града у „пуном урбаном полету“. Ако занемарите неприлике у сопственој кући, у којој бар половина чуда савремене цивилизације или рђаво функционише или не функционише уопште, и супротставите се једино неприликама спољњег света, имаћете их довољно да бисте се већ око подне вратили у кревет и остатак дана преспавали.

Изаћићете најпре у оно што оптимисти зову ваздухом. Уколико вам пође за руком да душевно и физички неоштећени прођете између аутомобила, који се полетно и у свим смеровима крећу улицама и тротоарима, стићићете до киоска вашег продавца новина. Његова апсолутна нељубазност биће опомена коју ви нећете разумети. Делимично због несносне буке, а делимично због тога што не подносите ближње. Пошто из новина будете дознали какве су се несреће и катастрофе десиле, те какви су злочини, погрешке и глупости почињене током само једног обрта земље око сунца, упустићете се у чекање аутобуса и већ самим тим чином изгубити сваку жељу да се њиме возите. Одлучићете се за такси. Овај ће вам редовно отворити предња врата као да је најприродниије седети на месту на коме се највише гине. Током вожње, у којој ће ваш возач – благодарећи томе што смо и ту најбољи на свету – бар три пута опростити живот пролазницима, а бар два пута вас лично од погибељи спасити, дознаћете за све ружне стране живота и за неколико псовки за које никад раније нисте чули. Да ваш возач нема ситно, такође.

Установа у коју одлазите да посао обавите биће свакако у стању реорганизације. Неке у које годинама свраћам у том турбулентном стању су непрестано. Затичем, додуше, увек исте људе, али они заузимају увек различита места. Оно што се не мења је ваш неуспех да посао обавите како сте замишљали.

Ваш поподневни повратак кући личиће на пливање у јату пирана које су осетиле крв.

Крв је, очевидно, кућа, породица, домаћи мир. Оно о чему ћете сутра првом непознатом и стрпљивом човеку кога сретнете причати као о извору своје најдубље несреће.

 

„Провео сам једно сунчано мартовско послеподне на Калемегдану. Било је света, али, срећом, никог да ми дан поквари својим невољама. Историја, сахрањена под зеленим травњацима, као под обореним стеговима Османовића, није ми допуштала да попустим својим, и тако су успомене, вијане још од доласка у Београд, добиле најзад своју „слободну територију“, ону из које су, на Чубури и Неимару, прогнане суманутом трком нових кућа, нових аутомобила и нових људи… Ништа се није догодило. Ниједна клупа, ма колико стара, није ме на младост, моју прошлост подсетила; прошлост које сам се сећао била је туђа. Ниједан видик, ма колико познат, није ми говорио: био си већ једном овде; говорено ми је да су овде били други људи, у другом добу, другом руху и с другим циљем… Питао сам се, ако ту више ништа није моје, ако овде живе само мртви људи и ако се овде још увек сањају само одсневани снови – јесам ли то заиста ја? Ко је тај што празна срца и главе испуњене туђим животима, с калемегданских грудобрана посматра Северозапад и Европу? И какав је то Северозапад? Која Европа? (Дневник, 1979)

 

Све што ми је тада, упркос свему труду, на памет падало биле су појединости из дуготрајне и замршене повести изградње калемегданских фортификација.

Видео сам под брегом, доле на Сави, Јазонове ватре које је запалила песничка имагинација Аполонија Рођанина.

Видео сам залазеће сунце кроз црвено-жути алајбарјак јаничарског Аге, с пламеним мачем по средини, пободен овде 28. августа године 1521.

Видео сам рушење Ђурђевог кастела и преживеле остатке Велике сеобе Срба, како се год. 1690, на домаку татарских акинџија, укрцавају у аустријске шајке и одлазе на Запад, тамо где би Његовани да су одувек.

Стајао сам на простору, на коме су, године 1867, у име Увек непобедивог султана Абдул Асиза, а пред конзуларном Европом и домаћим Адамским коленом, Књазу Михајлу Обреновићу, предати кључеви српских градова Београда, Смедерева, Шапца и Кладова.

Слушао сам како ме, 1915. прелећу ђулад с аустријанских монитора и падају око дорћолске диванане Симеона Грка.

А на Калемегдан сам дошао да се сетим – себе!…

Спуштајући се Чубурском улицом срео сам господина К. Л.-а, чије сам особине у Ходочашћу Арсенија Његована користио за лик парализованог житарског велетрговца Мартиновића. Господину К. Л.-у нису тог дана све овце биле на броју. (Као ни већини људи које сам у последње време срео.) Без нарочитог увода уколико се уводом, занемарујући да имам ћерку, не прогласи његово питање: како су ми синови – с најжешћим огорчењем ми је изнео све административно-колегијалне свињарије које су довеле до његове мизерне професорске пензије. Саосећао сам са њим, али правде ради нисам одолео а да га не запитам: „Некада сте били успешан трговац. Зар баш ништа нисте успели оставити на страну?“

Равнодушност, расејаност, аутоцентричност опште су одлике времена у коме живимо. И ма иколико биле одвратне, ја бих био срећан да су оне инспирисале моје неумесно питање. Али нису. Произвео га је онај исти неспоразум између моје аутентичне и моје књижевне стварности, који је марта године 1979. с Калемегдана иселио моје мирољубиве социјалистичке суграђане и међу бедеме опет довео Турке и Аустријанце. Господин К. Л. никад за мене неће бити професор, ма шта он о себи мислио. Он ће увек бити само житарски трговац, врло несрећне судбине, према којој је имати малу професорску пензију – чист ћар. Факат да је г. Мартиновић из Ходочашћа парализован, а да г. К. Л. бодро хода, сејући своје разочарање где стигне и коме може, не доводи моју истину у сумњу. Јер, ако смо већ довде доспели, идимо у искрености до краја. Нека виша, књижевна праведност, паралисаће можда и г. К. Л.-а. То је, наиме, најмање што уметност може да захтева и очекује од такозване стварности којој служи.

Па ипак, питам се из урођеног срца своје себичности, свог права на живот, да ли је праведно и да историја, и то она која ме се, у крајњој линији, лично не тиче, тако суверено, тако брутално елиминише све што сам уистини ЈА? Да ли је праведно да успомена на једног паметног и доброг човека, ишчезне само стога што је имала несрећу да подари живот једном успелом шпекуланту?

И да ли је праведно да се на већини простора моје прошлости затиче сада само хладно трупло моје књижевности?

Било је лепих дана у мом животу, дана над којима су плакале лозе.

Ја их се не сећам. Сећам се само НАСЛОВА.

 

(Борислав Пекић, Тамо где лозе плачу, есеји, дневници (одабрана дела Борислава Пекића, књ. 12), Партизанска књига, Београд 1984, 346–368)

________________________________

видети и друге прилоге:  http://zlatnirasudenac.wordpress.com/2012/07/31/%D0%B4%D1%83%D1%85-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BA%D1%9A%D0%B8%D0%B6%D0%B5%D0%B2%D0%BD%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8-%D1%87%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-%D0%B1%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8/

ЛеЗ 0005163  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s