За Зоране – побратиме, и друге песме и писма / Милош Јанковић

ОСКУДАЦИЈА
(побратимска песма)

Баш таква нам кућа треба, у околини Београда, за седиште "Заветина"... (Таква се налази на југоистоку Србије?Да.)

Баш таква нам кућа треба, у околини Београда, за седиште „Заветина“… (Таква се налази на југоистоку Србије?Да.)

Зоран Костић, мој побратим,
уз кога покадшто небо дохватим,
и ове ноћ, подно Мањаче,
из чаше у грло месечину претаче,
тужан што све мање месечара има
у овом добу – оскудном људима.

Зоран М. Мандић, мој побратим,
који ми помаже да себе схватим,
и ове ноћи, са врха Фрушке,
звездама дели поуке и ћушке,
љут што подједнако трепћу свима
у овом добу – оскудном људима.

Зоран Вучић, мој побратим,
са којим понекад пијем и патим,
и ове ноћи, на Тресибаби,
сетним напевом вукове ваби,
да се људски исприча са њима
у овом добу – оскудном људима.

НАКНАДНА ПАМЕТ

Некако сам се растом смањио,
телом згрбио, гласом утањио.

Дуго ми окраћало, кратко продужило,
уско раширило, широко се сузило.

Отежано памтим, све брже заборављам,
много пута морам исто да понављам.

Мисли се бркају, недостају ми речи,
одасвуд ме нешто притиска и гњечи.

Смета ми старо, ново – још више,
љути ме будуће, расплаче бивше,

У сваком јајету прво длаку тражим.
оним – што ме трује, тиме се снажим.

Што сам знао – не знам, што сам хтео – нећу,
стално истим очајем пуним исту врећу.

Како год да мерим – на моју је штету.
Изгледа да живим у погрешном свету.

ОНО ОНО

Овде – закајмачило, тамо – усирило.
Армани обукло, Пијаћоти обуло.
Заборавља, јадно, какво се родило,
ненаситих очију, од ждрања подбуло.
Све на њему бренд, фирма или марка.
Оних који немају – њих се сада гади.
Не стиди се, јадно, свог душевног мрака,
ни оног што говори, ни оног што ради.
Постало је фактор, постало је мерило,
мерна јединица статуса и успеха.
Не памти, јадно, шта је некад било –
разлог за спрдњу и предмет подсмеха.
У сваком се смислу и смеру развило,
постало лепше, снажније и млађе.
Чак је, јадно, напрасно и окуратило,
па успело себи швалерку да нађе.
Од кад је нешто – и школе завршило,
и то све оне – од највиших више.
Не памти, јадно, где се родило,
с тешкоћом чита, сриче док пише.
Само себе броји у некакав џет-сет,
има чланске карте, значке, пропуснице.
Не разуме, јадно – ни себе, ни свет,
а тумачи узроке, лечи последице.
Не мучи га морал, никакво правило.
Мишљење мења чешће него чарапе.
Од како се нашло у чему није било –
стекло следбенике, накотило сатрапе.
Сад оно одређује и правце и циљеве,
законе пише, за правду се бори.
Не схвата, јадно, да од сплачине и плеве
чак ни Бог не уме човека да створи.
ДВОГЛАСНА ТУЖБАЛИЦА

Окоштава моје време.
Трне, одумире, не протиче.
Ћелави глава, сјакти теме.
Све ме ређе ишта дотиче.

Умом радознао, а умом незрео,
за све сам, сем смрти, презрео.

Старим – мастан, љигав, злорек
(кажу бејах збир врлина),
чекам смрт – вољом мек
(сада само препун вина).

Помрачене свести, душе помрачене,
док се црно мрести из црног мене.

Пропадам као руски гроф
(постао сам умољчављени штоф),
наднет над цилиндром рулета
(далека, ненастањена планета),
у коцкарници у Баден-Бадену
(плитка рупа на смрзлом камену),
хиљадудеветстотинадвадесетчетврте
(којој су ивице оштре и крте).

Пропадам, непонизан, чврсте таштине,
безнађем разнизан на многе истине.
ЧИЊЕНИЦЕ ПОСТОЈАЊА

Постоји време – временом порециво.
Постоји време – немерљиво часовником.
Постоји време – речју неизрециво.
Постоји време – неказиво ником.

Постоје људи – ни налик људима.
Постоје људи – налик ни на кога.
Постоје људи – које смрт не узима.
Постоје људи – налик на Бога.

Постоји реч – што ништа не казује.
Постоји реч – скупља него глава.
Постоји реч – која душу трује.
Постоји реч – која све објашњава.

 

________________ Писмо секретарици УКС

Miro, sestro slatka,

zvao me Biljurko, i rekao mi da mu je Radomir Arsić Mandarić rekao da na spisku učesnika –ima i osoba koje štete ugledu UKS (ne apostrofirajući moju malenkost, pošto je za to – lično pominjanje – potrebno imati muda nešto veća od pauka, a, ujedno, biti i viši od sopstvene sujete) – pa te bratski molim da me izostaviš sa tog spiska na kojem, i tetke sa trajnama,  i supruge zaslužnih hirurga, imaju mogućnost da budu prozvane pesnicima (pesnikinjama, ako je verovati novogovoru.) Srdačan, bratski pozdrav, Miloš Janković

________ Прослеђено „Заветинама“

ЛеЗ 0005166 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s