Ознаке

Београд, 30. августа 2000.

У ситуацији сам да Вам пошаљем примерак тек објављене књиге УСАМЉЕНО ДРВО, I, 25. књиге Уметности махагонија. Књигу коју Вам шаљем сматрам битном: због тога је управо и отпочело објављивање мога опуса баш њом. Она је важна колико мени, толико и људима сродног сензибилитета, и онима који покушавају да схвате, у целини, шта ја то радим, шта хоћу. Међу нашим писцима у ХХ веку нико такву књигу нема; могао ју је имати Данило Киш, да је било среће и срећнијег стваралачког развоја. Ја сам ту књигу написао ко од шале; други писци, па и они највећи (ако таквих има, осим на страницама строго контролисаних новина) би се презнојили. Такву књигу је могао написати – књижевни легионар.

Наравно, реч је о метафори. Правник сте по образовању, и верујем да знате да римски легионари за време активне службе нису имали право да се жене. Али кад истекне рок од 20 – 25 година, добијали су од државе земљу, стоку, робове и семе за усеве. Њихова насеља су се налазила поред већих римских логора и поред путних станица. Они су, поред ратне службе, радили још на оправци путева, мостова и војних утврђења, стално будни и опрезни. Осматрали су сваки могућ покрет непријатеља преко Дунава. Жена ми је умрла (трагично настрадала ) 5. маја 1986. године; можда сам баш од тога доба на служби књижевног легионара? Живим у погрешно доба, међу погрешним људима. Не кукам; не жалим се; нису мени савременици криви што је тако; нису ме они направили. Уистину, прошле 1999. године била је тридесетогодишњица мога књижевног рада, ако рачунамо да сам прву књигу објавио 1969. године. Тога се једино сетио мој млађи брат, који има друкчију судбину од мене – животну и књижевну, хвала Богу! Више од тридесет година, баш зато што живим и радим у Београду, могу изблиза да видим – свашта. Нико овде није невин, ни покојни Андрић ни Црњански; многи су глорификовани и лепо су проживели свој век. (Штампајући књиге. О туђем руву и круву. Не, нисам од оних људи који секу грану на којој седе. Критички сам писао о Црњанском, поводом главне теме моје

књиге – односа мита и метафоре ). Ја сам имао прилике да се, као истраживач, песник и антологичар, заиста суочим са свим нашим књижевним билансима. Знам шта су Потемкинова села; разумем и меру времена; али сам настојао да ме никада нико не преведе жедног преко воде. Захваљујући Александру, тј. књигама које сте му слали, нарочито када је реч о првој књизи песама коју Вам је објавила „Просвета“, видео сам да сте се запутили у једном добром правцу, у правцу језгровитости, која је, волео бих да сам у праву, резултанта оног невидљивог, неизрецивог мукотрпног стваралачког развоја. Хвала Вам за приказ „Несебичног музеја“, нарочито на примедбама; неке сам усвојио, колико је то било могуће…. Не знам да ли сте прочитали песничке књиге које сам Вам послао; не помишљам да тражим од Вас да о њима напишете нешто; а ако Вас све то буде подстакло, не журите! Прочитајте прво „Усамљено дрво“, може бити од користи у проницању моје стваралачке тајне. Ако некоме, многима, до сада није било јасно да сам ја творац једног позамашног опуса, са појавом „Усамљеног дрвета“ хоће. Срећнији наслов и метафору, верујем, нисам могао наћи за писца који се не уклапа ни у једну владајућу књижевну групацију. Ако бих уопштено рекао да радим на подизању урушених вредности, и као песник, есејист и романописац, то не би било сасвим тачно.

Никада нисмо имали довољно високе књижевне вредности, ни са Андрићем, ни са Црњанским, ни са Пекићем, Павићем, Ковачем, Кишом, па ни са Тишмом, јер нико од њих није до краја прихватио жртву и судбину књижевног легионара; можда Киш једино, али он није имао дучићевску самосвест поштовања властитог талента; многе ствари су га „уштројиле“, пре свега фатални Ади. Међутим, док су споменути писци били живи, наравно и Селимовић, ипак је постојала извесна тежња ка веома високим књижевним покушајима и залетањима. (…)

Постојала је ипак извесна илузија књижевног живота; који је био велика бара у којој су велике рибе јеле мале. (….)

Плитка је вода наша савремена књижевност; што рече Ча Тито једном (који никад није био моја симпатија): види се свака жаба. Нарочито се виде оне жабе, које су дигле ноге да буду потковане. Критичари им у томе зорно помажу, новинари плаћеници и ини. Ми књижевну критику и немамо још у правом смислу речи, ако то људи не разумеју данас, разумеће око 2100. године.

…Са згражавањем пратим покушај накнадне канонизације Киша: чине то људи који су га пљували, оспоравали. Прелистао сам Делићеву студију о Кишу; невероватно! Познавалац стварносне прозе, ужасне и бесмислене кованице, која скрива суштину, тј. да је споменути „правац“ само дериват соц. реализма, вулгарног позитивизма, тешко да се може снаћи у тумачењу Кишовог дела. Сви смо ми смртни људи; понекад судбина уграби понеке превремено; и природно је када се прибојавамо таквих ствари. Киш није стигао, ја надам се, хвала Богу, јесам, плативши то скупом ценом: стигао сам да објавим „Усамљено дрво“ и да будуће спасем неспоразума, а и да понеком савременику олакшам, надам се, увид у властите стваралачке тајне. (…)

Правог књижевног успеха овде нема и неће бити док не помру ретардирани најистакнутији књижевни представници једне бивше епохе. Све смрди: од новина до Академије, Универзитета, Удружења, барем како ја осећам. Познајем многе професоре који предају ХХ век српске књижевности; свако од њих има свој ћепенак, и сви су мали људи. Скерлић, о коме ја никада нисам имао илузије, био је много већи човек од њих: радио је самопрегорно и даноноћно и зато је тако брзо сагорео…Дипломирао сам на катедри за југословенске и светску књижевност; и скоро три деценије радим као професор; доста година и као библиотекар; мене садашње стање наше књижевности растужује, али у часовима очајања, ја се радо прихватим Пушкина, Достојевског… и других несумњивих величина… Ми истински великог светског књижевника још нисмо имали; Караџић се томе највише приближио; Попа је имао велику шансу, али је уместо даноноћног рада, сувише флертовао са алкохолом, искушењима власти и неодговорношћу спрам властитог талента … Никога међу живима нема ко би могао бити књижевни идеал; Павловића и Попу сам упознао изблиза; дошла им је главе сујета…Прављење компромиса… Многе треба заборавити. Имамо педесет година иза себе и, можда, ако Бог да, још четврт столећа пред собом. То је мало времена да бисмо се заваравали, одлагали, толерисали КЊИЖЕВНУ ЛАЖ.

Све што се десило последњих година, врви од књижевних неистина; књижевним превртачима није лоше. Нема пара, али за њихове књиге и путовања у свет се увек нађе…

Извињавам се због дужине писма; све Ви то боље знате и можда изоштреније видите од мене, јер живите у месту где Вас фреквенција не може збунити. Ја сам, одавно срушио многе мостове за собом; „Заветине“ нисам случајно покренуо. У једном тренутку осетио сам да треба да се појави после толико векова, у римској провинцији Горњој Мезији, нешто друго, друкчије. Нисам, наравно, једини књижевни легионар; верујем да нас има још, барем двадесетак; но, чак и да нас је неколицина, могли бисмо, реално гледајући на прилике наше савремене књижевности, понешто и да променимо, пре свега – д е л о м , затим и као критичари. (…) <

Advertisements