Ознаке

Са енглеског превео Душан Јагличић

Правоверје као свакодневни избор

 

Има ли хришћанин право на осмех? Или је правоверник осуђен на вечну озбиљност и тугу?

За одговор на ово питање можемо се обратити енглеском писцу Гилберту Киту Честертону.

Честерон је – католик. И то је за похвалу.

Но, ако би неко рекао да је Пјотр Чаадајев* католик онда ће то (у мом систему вредности) звучати, већ, огорчујуће.

Нису то никакви двоструки стандарди. Просто је нога постављена на једну исту степеницу, али у једном случају одиже главу ослоњену на ту ногу увис, а у другом случају иста та нога, на истој степеници – обрушава главу надоле.

Честертон се родио 1874. године у протестантској земљи (Енглеској), као протестант (англиканац). Католичанство је његов – зрели (у четрдесет осмој години), свесни и протестни избор. То је корак у искањима традиције.

Савременост ти каже овако: ево, једном ти је припало родити се у мом феуду, зато си ти, човече, моје власништво, и зато изволи гледати на свет онако како ја, Блештава Савременост, изволевам гледати…

Али, Правоверје које је тражио Честертон – то је компензација случајности рођења: „Традиција може бити ближе одређена као ширење права. Јер традиција даје право гласа најугњетенијој од свих класа, нашим прецима. Традиција је демократија мртвих. Традиција се одупире подређивањy малој и арогантној олигархији оних који су пуком игром случаја ту, у пролазу. Све се демократе противе ниподаштавању човека због рођења у несрећним околностима; традиција се противи ниподаштавању човека због тако несрећног случаја као што је смрт. Демократија нам говори да не занемаримо мишљење доброга човека, чак и ако је наш лакеј; традиција од нас захтева да не занемаримо мишљење доброга човека, чак и ако је наш отац. Ја, ни у ком погледу, не могу раздвојити идеје демократије и традиције; јер је тако очигледно да су оне истоветне. Позовимо мртве у наше градске већнице. Древни Грци су гласали камењем; ови ће гласати својим надгробним плочама. Све ће бити сасвим законски регуларно: већина надгробних плоча, попут многих гласачких листића, обележена је крстом.“.

Да, ја не могу да не живим у свом, у двадесет првом веку. Али, могу да живим не оним што је тај век саздао или порушио, него оним што је било откривено у прошлим вековима. Солидарност са традицијом даје ослобођење од тоталитарних претензија савремености која се труди да замени твоје очи својим линковима.

Тако гледано, за аутора „Правоверја“ прелаз у традиционално католичанство (не заборавимо да је Честертон живео у епоси кад католичка црква још није ни слутила шта је то Ађорнименто – то је био завеслај против тока, то је корак од новијег (антиклерикализма и протестанства) према старијему. Корак на страни правоверја.

Међутим, ако руски човек прими католичанство – то је корак од православља. Степеница је иста. Али, православље сада више није пред твојим очима, него остаје иза твојих леђа.

Избор побуњеника, дечака (и цивилизације, која опева младићке моде), углавном је у томе да утекну из дома и преврну земљу наглавце. Избор Честертонов је – да остане у кyћи. Чак у таквој кући која прокишњава.

Лако је отићи у протестанте, формирати своју вероисповест и објавити да правих хришћана у вековима који су се протегли између Христа и тебе, није било. Лако је аминовати антицрквеним критичарима: „Јој-јој, крсташки походи, ај-ај, истраге над јеретицима, ах-ах, какви су то били рђави хришћани! (А у себи, додавати: ‘За разлику од мене'“).

Најтеже је – часно ући у традицију. И рећи: „Историја Цркве – то је моја историја. Wена светост – моја је светост. Али, и њени историјски греси – моји су греси, а не ‘њихови'“. Стати на страну цркве чак и на далеке прилазе који су прекривени баријерама „инквизиције“ и „крсташких похода“ – то је истински чин. Чин, тим тежи, што, истовремено, иста та Црква још није покушала да подигне те баријере својим посебним покајним декларацијама.

Честертон располаже дивним чулом укуса: без обзира на његову припадност католичкој традицији, у његовом стваралаштву се не одражавају специфичне католичке догме. Колико је мени познато, ни једна страница није написана у корист папске непогрешивости. Има разлога да поверујем да Честертон није веровао у ту најновију ватиканску догму. Али, будући апологета здравог разума, он је схватао да се у дату тезу може веровати само ако се изврши саможртвовање разума. Не, таква жртва бива неопходна: здрав разум потказује нам да је, понекад, најздравије решење – управо његово саможртвовање; јер је нездраво сматрати да је сав свет изграђен у потпуној сагласности с мојим представама о њему. Међутим, на такву жртву Честертон призива ретко. И то искључиво Јеванђења ради, не ради Ватикана.

Једном се Честертон, чак, критички одазвао на то мишљење које је стекло место у католичкој традицији (истина, не знам да ли је то сам Честертон знао). Има, код њега, оглед под именом „Добри сижеи које су велики писци упропастили“. У том огледу постоје и следеће речи: „Библијска мисао: све туге и грехе породила је распаљива гордост, неспособна да се порадује, ако јој није дато право власти – далеко је дубља и тачнија, него претпоставка Милтонова*, да је благородни човек пао у грех због витешке оданости дами“.

Код Xона Милтона, у суштини, Адам излива своја осећања већ сагрешилој Еви: „Да, ја сам одлучио да умрем с тобом! Како да живим без тебе? Како да заборавим наше нежне разговоре, љубав која нас је тако слатко сјединила?“*. По песниковој претпоставци, „не саслушавши разум, без колебања, он окуси. Јер није преварен, знао је шта ради, али је направио преступ, чарима женским покорен“.

Али то није аyторска Милтонова измислица. Више од хиљаду година пре њега такву хипотезу је изложио свети Августин*, претпоставивши да се Адам покорио супружанске верности ради (а не зато што је пао у прелест). „Следио је сyпруг супругу не зато што је уведен у обману, поверовао јој је као да говори истину, а затим јој се покорио ради супружанске везе. Апостол је рекао: ‘И није Адам у прелести, али жена, пала у прелест, паде и у грех*. То значи да је она за истину примила оно што јој је говорио змијац, и није хтела да се одели од јединственог општења с њим, чак ни у греху. Због тога Адам није мање крив, напротив, сагрешио је свесно и разумски. Зато Апостол не говори: ‘Није сагрешио’, већ говори: ‘Није у прелест пао’… Адам је дошао на помисао да он врши оправдавајуће нарушавање заповести, ако не остави другарицу свог живота у друштву греха“*.

Ово објашњење је дивно. Али, ипак је остало само маргиналија* хришћанске традиције. Честертон је преко очарљивости Милтона и Августина имао снаге да прекорачи и пришао је таквом тумачењу пада у грех, које је ближе погледима источних Отаца.

Уопште, „Правоверје“ Честертона – није катехизис, није одбрана неког догматског текста („Правоверје“ Честертон пише тринаест година по свом преобраћењу у католичанство). То је одбрана система вредности. Хијерархије вредности.

Вредност без хијерархије – то је суђење према тренутном укусу (то јест, опет зависност од случајних утицаја савремености на себе саму). Али, чак и добре ствари морају да буду доведене у ред. На различити начин треба да светле Сунце и Месец. Иначе, човек губи оријентацију, добија вртоглавицу и пада у несвест. Честертона брине то што је „свет пун доброчинитеља, сишлих са ума“. Ствари, саме по себи, добре су, али нису оно главно, заслепљују собом и затамњују све остало. Лек погодан за лечење једне болести, препоручује се у сасвим друкчијим околностима…

Честертон  прерађује оружје црквених непријатеља. Ви сте логични – и ја ћу вас стално позивати на логику. Ви сте иронични – и ја ћу бити ироничан. Ви сте за човека – и ја сам за њега. Само Христос је умро за човека, а ви за свој наставнички хуманизам хонораре добијате…

Чему учи Честертон? Да се не жури са „да“ и „не“. Да се не бојимо да останемо у мањини и да се не бојимо бити са већином. Дух „хетеродоксије“ куша на различите начине. Час на једно уво шапће: „Правоверци су у мањини, и зашто би био с њима, зашто да се издвајаш!“ – а час, одједном, прилази другом уву шапућући: „Па како ти, тако паметан и оригиналан, можеш ићи у маси са већином. Покушај нетрадиционалним путем!“

Уколико Честертон говори о традицији и због поседовања традиције у себи – његове мисли нису оригиналне (код опонената традиције оне такође нису оригиналне, али су, уз то, и рђаве). Феномен Честертона није у томе – шта, већ у томе – како говори. Он је – рестауратор који узима запрљани мутни бакрењак и чисти га тако да он опет постаје блистав. Рекло би се, хришћанство потрто у последњих деветнаест векова, он се труди да представи као најсвежију и неочекивану сензацију. Још Честертон уме и спуштати себе на земљу. У свакој полемици, не дозвољава себи да узлети над опонентом или над читаоцем и да га одозго почне поливати јелејом подуке или мудровања.

Може бити зато што је своју веру нашао на земљи. Он није тражио знамења на небесима. Он је само пажљиво гледао куд гази. Он је волео своју земљу, своју Енглеску – и приметио да њена лепота прораста кроз њену земљу вековима – али из зрна, донесеног из Палестине: „Покушао сам за десет минута да одредим истину. И увидех да сам се одвојио од ње осамнаест векова“. Због тога се Честертон не осећа као пророк, посланик небеса. Он просто вели да Јеванђеље тако давно већ лута по свету, да ће свак ко усредсређено гледа у сваком правцу – час овде, час на земљи, приметити плод тог јеванђеоског лутања. И још вели, ако је Јеванђеље раније помагало људима да живе и да се уљуђују – као по некој команди  одједном су га, у данашње време, почели сматрати антихуманим.

У овоме је – необичност Честертонова. Он је открио оно што се налазило пред очима већине. Као личну победу, неочекивано-изненадно подарену управо њему, он је прихватао то што се за људе прошлих столећа само по себи подразумевало. Не цениш Земљу док ти не почне измицати испод ногу.

Честертон је неочекиван тип човека. То је – мушкарац који цени домаћи спокој. Окорели полемиста (који, по његовим сопственим речима „никад у животу није ускраћивао себи задовољство да се препире са теософом“) и љубитељ домаћег огњишта, апологета кућног прага. Кад желе да те истерају на улицу где се митингује – онда се кућни праг испоставља слободним избором у одбрани слободе.

Домољубље је веома драгоцено и животно важно својство нашег времена и у нашој црквеној средини. Када брошуре и оговори многе црквено-свакидашње напоре представљају као апокалиптички „експлозив“, а као критеријум православља узимају спремност да под хитно кидну с лица места и, сипајући анатеме, одбегну у шуме од „пописа“, „пасоша“, „екуменизма“, „модернизма“, „топлохладнога“ и томе слично, онда је веома корисно научити како се може веровати и без раскида са средином. Веровати озбиљно, веровати читавом својим животом – али без хистерије, без прелесних одушевљења. Како је могуће водити полемику – и при том не киптати од беса. Како је могуће говорити о болу – и притом дозволити себи осмех.

Честертон је једном рекао да је доброг човека лако препознати: туга у срцу и осмех на лицу. Руски савременик Честертонов сматрао је то исто: „Под претњама, на бyри, у животној студени, уз тешке губитке, када си посустао, бити осмехнут и једноставан – највиша је уметност на свету“. То је – Сергеј Јесењин*.

Уза сву своју полемичност, Честертон прихвата свет хришћанства као дом, а не као опсађену тврђаву. У њему треба живети просто, а не одбијати нападе непријатеља. А ако је то једном настањен дом, онда у њему може постојати оно што нема везе са ратним стварима. На пример – дечја колевка. Напоредо са њом – књижица бајки.

У бури данашњих дискусија око „Хари Потера“* мени је било утешно да пронађем неколико Честертонових огледа („Драконова бака“ и „Радосни анђео“), у одбрану бајке. „А ипак, ма како то чудно било, многи су уверен да се бајке не догађају. Али, онај о коме говорим, није признавао бајке другом, још чудноватијем и противприроднијем, смислу. Био је убеђен да бајке не треба приповедати деци. Такав поглед… односи се на она нетачна мишљења која се граниче са најобичнијом подлошћу. Постоје ствари које је страшно наследити. Чак и ако се то чини, као што сада веле, свесно, сама радња не само да осуровљује, него разара душу… Тако деци остављају у наследство бајке… (…) Озбиљна жена ми је написала да деци не треба давати бајке… зато што је сурово – плашити децу. Исто тако се може рећи да су за госпођице штетне сентименталне повести, зато што госпођице над њима роне сузе. Очито, ми смо сасвим заборавили шта је то дете… Ако од детета отргнете гноме и људождере, оно ће их саздати само. Оно ће измислити у тами више ужаса него Емануел Сведенборг*; оно ће створити огромна црна чудовишта и дати им страшна имена које нећеш чути ни у бунилу безумника. Деца уопште воле ужасе, а опијају се њима, чак и ако их не воле. Схватити, када им баш због њих постаје лоше исто тако је тешко као и схватити када ће се слошити нама ако смо својевољно ушли у безизлаз неке високопарне трагедије. Страх – није до бајки. Страх долази – из саме душе (…) Бајке нису криве за дечје страхове; нису оне утувиле детету мисао о злу или настраности – та мисао живи у детету, јер зло и настраност постоје на свету. Бајка мучи дете само по томе што чудовиште може да победи. Дракона ми познајемо од рођења. Бајка нам даје Светога Георгија (…) Узмите за пример најстрашнију бајку браће Грим* – о јунаку који није познао страх, и схватићете шта желим да кажем. Тамо постоје ужасне ствари. Посебно сам запамтио како су из камина испале ноге и кренуле по поду, а затим им се присајединила и глава. Шта да се тради, то је тако: али суштина бајке и суштина читалачких осећања нису у томе – они су у томе да се јунак није уплашио. Најдивније од свих чудеса јест његова неустрашивост… Много пута у младости, страдајући од неког давнашњег ужаса, молио сам Бога за његову одважност. (Неочекивани Честертон, Приче, Огледи, Бајке; Москва, 2002, 134, 138-140).

Можда ће савременим младим људима бити лакше да схвате Честертона ако погледају филм „Последњи самурај“*. То је филм о томе како се лепота противи новоме. О томе како је храброст потребна да би се одбранио „врт који су посадили моји преци“. Кад сам гледао тај филм, у самурајевим речима о томе да он црпи радост од приближења врту који је 900 година пре тога засадила његова породица, јабучица у мом грлу почела је да поскакује. Ја немам такав врт. Не знам где су гробови мојих прадедова. У стану у којем је прошло моје детињство, сада живе сасвим туђи људи… Али, ја имам православне храмове. И радостан сам и поносан да сам удостојен части шетње над тим плочама по којима су ходала поколења мојих предака, прилажења истој икони и, основно, узношења исте молитве, на истом језику којим су говорили кнез Јарослав Мудри* и Преподобни Сергије Радоњешки*.

Ми, православни, ми смо староверци Европе. Чувамо ту веру коју је у свим подробностима делила читава Европа током првог хиљадугођа хришћанске историје. Чувамо онај систем вредности који је одисао класичном европском културом, у романима Виктора Игоа и Чарлса Дикенса, у музици Јохана Баха и Лудвига Ван Бетовена. Наш раскол са Европом догађа се не толико у простору, колико у времену. Ми смо блиски оној Европи од које се одрекла култура постмодернизма.

Али није се читава Европа одрекла својих хришћанских корена. Постоји у њој културна мањина, хришћанска, умствена, мањина. Баш њу треба умети видети и ценити. У ноћној бици лако је побркати пријатеље и непријатеље. Да се то не догоди, не треба мислити као да је све, рођено на Западу и стигло са Запада, несумњиво непријатељски настројено и рђаво. Треба налазити савезнике. Треба ценити она дела савремене западне културе која плове против таласа „холивудовштине“. Некада је Хомјаков* маштао: „Ми ћемо побудити сусретне токове – против токова!“ Честертонов пут  управо је такав.

…Скоро сто година прошло је откад је Честертон написао „Правоверје“. И само једна особеност његове публицистике чини се застарелом. Он је поделио драгу предрасуду писаца деветнаестог века који су ветровали у разумност својих читалаца и опонената: „Ако мој читалац урачунљив и частан – не може да се не сложи са снагом моје логике и са јасношћу мог језика!“

Ми данас одвећ често сусрећемо публицисте и политичаре који не сматрају потребним да буду часни и логични. Мржња према хришћанству у Честертоново време носила је рационалистичку маску. Данас, она далеко чешће бива неприкривено ирационална – цинична или „поседнута“.

У оба случаја аргументи не помажу. Од користољубиве циничности обрнуте цркве у прошлим вековима лечио је хришћански државни длан (јер је поставио врачаре у такве финансијско-животне услове, да је тамо било неугодно изложити се). А од поседнутости Црква је, кроз све векове, познавала један некњишки лек: молитву. За разлику од првог рецепта, тај је примењив и данас. Честертон је то знао и овим темама је у „Правоверју“ посветио поглавље „Сумашедши“.

Али постоје и, просто, људи. Обични људи, непоткупљени и непоседнути. Они којима понешто у „Правоверју“ може остати и нејасно. Са њима се може говорити – језиком човековим.

С друге стране, док су у различитим земљама Европе скупљале моћ масовне идеологије, Честертон је смогао снагу за свест да чак и најантихришћанскији философско-идеолошки системи нису до краја, ни потпуно, окренути непријатељски према хришћанству. У њима постоји једна црта, блиска црквеној традицији: вера у снагу и значење речи, захтев за свесном изградњом сопственог живота. У роману „Лопта и крст“, последњи ударац по хришћанству не наноси јерес, него одсуство мишљења и равнодушност. Попси. „Фабрика звезда“*. Ратоборни атеиста – чак и он испада Христов савезник и непријатељ антихриста, зато што истрајава у томе да је избор вере важнији од избора марке јогурта.

У свету „малих људи“, „последњих људи“ (аналогни есхатолошки кошмар посећивао је Ничеа и Достојевског), онај ко иште и верује у неочигледно, чини се неморалним. У Честертоновом роману такви људи се налазе под демократском контролом већине, то јест под контролом полиције која је пуномоћна да издаје „легитимације о нормалности“. Уза сав свој наглашени здрав разум, Честертон је схватао да хришћанин мора, такође, умети да буде резонер и јуродиви.

За руског, пак, читаоца, посебно ће радосно бити сазнање да је улогу главног противника антихристовог Честертон доделио – афонском православном монаху.

 

 

Ђакон Андреј КУРАЈЕВ  

Из књиге „Зашто су православни такви“

 

 

__________________

 

Пјотр Чаадајев (1794-1856) – руски хришћански философ, писац знаменитих „Философских писама“ и „Апологије лудака“. Године 1836. његов часопис „Телескоп“ је забрањен, а он сам проглашен сумашедшим. Словенофили су га оптуживали као симпатизера католичке цркве (за шта има основа), али је он живео и умро као православац.

Ађорнименто – програм модернизације католичке цркве, проглашен 1959. године.

Xон Милтон (1608-1674) – велики енглески песник, писац поеме „Изгубљени рај“.

…која нас је тако слатко сјединила – Милтон, „Изгубљени рај“, 9.

…паде и у грех – упореди: Тимотију посланица прва св. апостола Павла, 2:14 (прим. аут).

…не остави другарицу свог живота у друштву греха – Свети Августин, „О граду Божијем“, 14. 11; 14. 13.

Свети Августин (354-430) – хришћански писац, богослов, епископ, светац католичке и православне цркве, аутор огледа „О граду божијем“ и мемоара „Исповести“; оснивач хришћанске философије историје.

Маргиналије – Белешке на рубу рукописа.

Сергеј Јесењин (1895-1924) – велики руски песник.

Хари Потер – јунак популарних магијских романа савремене енглеске списатељице Xоане Роулинг.

Емануил Сведенборг (1688-1772) – шведски философ, мистик. Утицао на многе славне уметнике, од Балзака и Блејка до Јејтса и Борхеса. По његовим идејама Балзак је написао свој роман „Серафита“.

Браћа Грим – Јакоб и Вилхелм Грим, славни немачки бајкописци с почетка и из средине деветнаестог века.

Последњи самурај – филм америчког редитеља Едварда Цвика (1952) из 2003. године, са Томом Крузом у главној улози.

Јарослав Мудри (978-1054) – Велики кнез кијевске Русије, син Владимира Великог, православни светитељ. Објавио први руски закон, „Руска правда“

Сергије Радоњешки (1314-1392) – православни светитељ, монах, оснивач Тројицког манастира.

Алексеј Хомјаков (1804-1860) – руски православни песник и мислилац, утемељивач словенофилства.

Попси – ова реч на руском језику има двоструко значење и Курајев, вероватно, мисли на оба. Као прво, по Даљевом речнику, она води порекло од речи „пас“ и, даље, од глагола „попсоват“, што значи искварити, напакостити. Друго значење је из савременог жаргона и означава немарни израз за поп-музику и поп-културу.

Фабрика звезда – руски реалити шоу-програм који се емитује почев од 2002. године. Варијанта „Операције тријумф“, музичка варијанта „Великог брата“.

Advertisements