Ознаке

Циљ ове књиге је да буде пријатељ спису „Јеретици“, да сада, наспрам негативне, осветли позитивну страну. Многи критичари осуђивали су „Јеретике“, јер су они, просто, критиковали владајућу философију без нуђења алтернативе. Ова је књига покушај одговора на тај изазов. Неизбежно је афирмативна и, стога, неизбежно аутобиографска. Писца ограничава немала зебња, попут оне која је мучила Wумана док је писао своју „Апологију“; присиљен је да буде егоист како би био искрен. И док је све друго, можда, друкчије, побуда је, у оба случаја, истоветна. Циљ пишчев је да покуша дати објашњење – не да ли је у хришћанску веру могуће веровати, већ како је он, лично, у њу поверовао. Књига је, стога, рађена по јасном принципу тајне и одгонетке. Бави се, најпре, свим пишчевим сопственим, самотним и искреним размишљањима, а онда свим светлим путевима на којима су она добила задовољење у хришћанској теологији. Писац држи да су се утисци у њему скупљали све до убедљивог веровања. Но, ако није тако, онда је то, барем, поновљена и изненађујућа, случајност.

 

Гилберт К. Честертон

______________

Јеретици – збирка Честертонових огледа из 1905. године. У њу су ушли огледи о Велсу, Киплингу, Шоу, Хајаму и другим писцима.

Џон Хенри Wуман (1801-1890) – личност из религиозне историје Енглеске деветнаестог века. Био је англикански свештеник, али је 1845. прешао у католичку веру, као један од вођа Оксфордског покрета, и постао католички кардинал. Књига о којој је реч је његова аутобиографија Апологиа про вита суа (1865-66). Постоји предлог да буде канонизован у новог свеца католичке цркве.

 

ПРАВОВЕРЈЕ

 

 

I Увод у одбрану свега осталога

 

Једино могуће оправдање за писање ове књиге јесте да је она одговор на изазов. Чак и лош пуцањ је достојан, прихвати ли се двобој. Када сам, пре извесног времена, објавио серију непромишљених, али искрених свезака, под именом „Јеретици“, неколико критичара, чији интелект искрено поштујем (посебно бих поменуо господина Г. С. Стрита), изјавили су да је свакако било добро што сам свима говорио да прихвате његову космичку теорију, али и да сам пажљиво избегао да своја опажања поткрепим примером. „Забринућу се за своју философију“, рекао је господин Стрит, „када нам господин Честертон подари његову“. Била је то, можда, неопрезна сугестија особи одвећ спремној да пише књиге и без ове слабашне провокације. Али, на крају крајева, иако је господин Стрит инспирисао и створио ову књигу, он је не мора прочитати. Ако је, пак, прочита, откриће да сам, унутар њених страница, покушао на свој, мало расплинут и личан начин, пре уз помоћ низа душевних слика, него низа дедукција, да представим философију у коју сам поверовао. Нећу је назвати својом философијом; јер ја је нисам створио; Бог и човечанство су је створили; и она је створила мене.

Често сам маштао о томе да напишем делце о енглеском једриличару који је незнатно скренуо са курса и открио Енглеску под утиском да је то ново острво у јужним морима. Увек схватим, међутим, да сам, или превише заузет, или превише лењ за писање тог префињеног дела, тако да га могу жртвовати у циљу философске илустрације. Може се, вероватно, стећи утисак да се човек који се искрцао (наоружан до зуба и споразумевајући се пантомимом) како би побо Британску заставу у варварски храм за који се испоставило да је Брајтонски павиљон, осећао као будала. Не устручавам се порећи да је изгледао као будала. Али, ако мислите да се осећао као будала, или да је помисао о начињеној будалаштини била његово једино и доминантно осећање, нисте, са суптилном деликатношћу, проучили богату романтичну природу хероја ове приче. Wегова је грешка била, у ствари, најзавиднија грешка; и он је то знао, ако је био човек за каквог га сматрам. Шта може бити угодније од тога да уједно, у исти мах, осетите сву фасцинацију стравног одласка у туђину комбиновану с највећом људском радошћу безбедног поновног повратка кући? Шта може бити боље од ужитка откривања Јужне Африке без одвратне потребе да се тамо искрцавате? Шта може бити величанственије од прикупљања снаге потребне за откривање Новог Јужног Велса, а потом од снажног сазнања, уз изливе суза радосница, да је то, у ствари, добри Стари Јужни Велс? Управо ово је, чини ми се, главни проблем философије и, на неки начин, главни проблем ове књиге. Како можемо прихватити чињеницу да смо, одједном, бачени у свет, а ипак остајемо у њему, код куће? Како може дивљи космички град, са својим многоногим грађанима, са својим чудовишним древним светиљкама – како тај свет може изједна да нам пружи утисак туђине, као и спокој и почаст које нам пружа само родни град?

Доказати да су вера, или философија, истинити са сваког гледишта био би превелики подухват чак и за далеко обимнију књигу од ове; потребно је изабрати једину стазу аргумената – и то је пут који предлажем да пратимо. Желим да покажем да моја вера најбоље одговара оној двојакој духовној потреби, потреби за мешавином знаног и незнатог коју сy хришћани подесно назвали романтиком. Па сама реч „романтика“ у себи садржи мистерију и древна знања Рима. Свак, ко жели нешто да оспори, најпре треба да изјави шта оспорава. Пре но што објави шта је потребно доказивати, морао би рећи шта нема намеру да доказује. Нећу доказивати, него примити као аксиом, заједнички за мене и било ког читаоца, постојање симпатије према активном, занимљивом животу, животу сочном и испуњеном поетичним занимањима, према животу који је западни човек, чини се, одувек прижељкивао. Ако неки човек тврди да је изумирање боље од живљења, или празно постојање боље од од разноликости и пустоловине, онда тај није један од оних обичних људи којима се обраћам. Ако човек више воли ништавило, ништа му не могу ни дати. Али скоро сви људи које сретох у овом западном свету, у којем живим, сложили би се да нам је потребан живот свакодневне романтике; комбинација нечег што је чудновато с нечим што је безбедно. Зато је потребно да свет видимо као јединство идеје чуда и идеје добродошлице. Морамо бити срећни у овој земљи чудеса, не срљајући у самозадовољство. Управо о овом достигнућу своје вере и желим пажљиво да говорим на овим страницама.

Но, ја имам нарочит разлог за спомињање једриличара који је открио Енглеску. Па тај човек сам – ја. Ја сам открио Енглеску. Не видим како ова књига може избећи да не буде егоистична; не видим, такође, (да будем искрен) како могу избећи да будем досадан. Она ће ме, међутим, ослободити од оптужбе од које највише зазирем – оптужбе због брзоплетости. Пука лажна аргументација је ствар коју презирем више од свих ствари, па је, можда, добро што ме управо због ње највише оптужују. Не знам ништа тако ништавно као што је празан парадокс; пука ингениозна одбрана нечег што је не завреди. Да је истина (као што веле) да господин Бернард Шо за живот зарађује парадоксима, одавно би постао суви милионер; јер, човек његове менталне активности може да избацује по софизам на сваких шест минута. То је лако попут лагуцкања; зато што то и јесте лагуцкање. Истина је, разуме се, да господина Шоа сурово омета чињеница да не може да слаже, изузев уколико не умисли да је оно што говори – истина. Под истом неподношљивом присилом затичем сам себе и ја. Никада за свога живота нисам изустио нешто празњикаво само зато што сам мислио да је смешно; премда сам, наравно, био довољно ташт умишљати да је нешто смешно само зато што сам то ја изустио. Једна је ствар описивати разговор са Горгоном или Грифоном, створењима која на свету не постоје. А друга је ствар открити да носорог постоји, а онда уживати у чињеници да изгледа као да је измишљен. Човек је у потрази за истином, али понекад као да јурца за невероватним истинама. Са најсрдачнијом нежношћу нудим ову књигу свим добрим људима који мрзе оно што пишем и сматрају то (ако је до мене, сасвим правично), јадним измотавањем или заморним каламбуром.

Јер, ако је ова књига каламбур, онда је то каламбур против мене. Ја сам човек који је са крајњом смелошћу открио оно што је већ било откривено. Ако постоје елементи фарсе у ономе што следи, ја сам њен јунак; јер ова књига објашњава како сам уобразио да сам први човек који је крочио у Брајтон, а онда открио и да сам последњи. Она приповеда о мојим дивљим авантурама на стази слонова у потрази за очигледношћу. Нико мој случај не може замислити апсурднијим као што га могу замислити сам. Ниједан ме читалац не може оптужити да правим будалу од њега: ја сам будала ове историје и нема побуњеника који ме може збацити с престола. Отворено признајем све идиотске амбиције краја деветнаестог века. Ја сам, као и сви уозбиљени дечаци, покушавао да будем испред свога времена. Као и они, покушавао сам да будем на десет минута испред истине. И увек бих закључио да сам на хиљаду осамсто година иза ње. Ја сам сој оних младих људи који су болно повишеним гласом преувеличавали своје истине. Кажњен сам не може бити страшније и забавније јер сам се држао својих истина: али сам открио, не да нису истините, већ да нису само моје. Уображавао сам да сам први међу једнакима, а био у апсурдној позицији да је иза мене стајао читав хришћански живаљ. Може бити, нека ми Небо опрости, да сам покушао бити оригиналан; али сам  изумео само инфериорнy копију постојеће традиционалне вере. Човек са једрилице мислио је да је открио Енглеску; Ја сам умишљао да откривам Европу. Покушао сам да осмислим сопствену јерес; а када сам довршавао завршне штрихове, открио сам да је то правоверје.

Може бити да ће некога развеселити исход овог срећног фијаска. Пријатељу или непријатељу биће занимљиво сазнати како су ме истина лутајуће легенде или лаж владајуће философије, учили стварима које сам, можда, могао научити из свог катехизиса, да сам га икада прочитао. Неко ће, можда, уживати, читајући како сам у клубу анархиста, или у вавилонском храму, пронашао оно што сам могао пронаћи и у најближој парохијској цркви. Ако је некоме занимљиво да сазна како се пољски цветови или загонетне речи, политички догађаји или рани јади приводе хришћанству, могао би прочитати ову књигу. Но, увек је потребна разумна подела рада. Ја сам књигу написао, и ништа ме на свету не може натерати да је читам.

Додаћу једну педантну напомену која стоји тамо где би напомена и требало да стоји – на почетку књиге. Смисао ових есеја је дискусија поводом несумњиве чињенице да је централна хришћанска теологија (изражена сумарно у Апостолском символу вере) најбољи извор дејствене радости и здраве етике. Не спремам се да дискутујем поводом занимљивог, али одиста суштински друкчијег питања – коме тренутно припада средишње право ауторитета да тумачи ову веру. Реч „правоверје“ овде означава Символ вере, каквим га је, све донедавно, схватао свак ко је себе сматрао хришћанином, и оно обично, из историје познато, понашање оних који су га се придржавали. Обим књиге ме принуђује да се ограничим на то шта сам добио од ове вере; не дотичем се ствари о којој се нашироко расправља међу многим модерним хришћанима – како смо стекли веру. Ово није црквени трактат, већ небрижљива аутобиографија. Но, ако неко пожели да сазна моје судове о суштинској природи ауторитета у питањима вере, господин Г. С. Стрит треба само да ме учини достојним још једног изазова – и ја ћу написати још једну књигу.

 

_____________________

Стрит Xорx Сајт (1867-1930) – енглески писац и новинар. Честертон наводи његове речи из рецензије, штампане у часопису „Аутлук“, 17. јуна 1905.

Брајтонски павиљон – Брајтон је модна бања с краја осамнаестог и почетка деветнаестог веиа. Краљ Xорx четврти, наследник престола, тамо је саградио летњу резиденцију коју је, касније, прерадио Xон Неш у „источном“ стилу. Зато неискусни путник за ту зграду и може помислити да је варварски храм.

Advertisements