Ознаке

Уопштено говорећи, мирски људи не разумеју чак ни свет; они се, све у свему, ослањају на неколико циничних максима које нису истините. Сећам се да сам једном шетао у друштву успешног издавача који је изрекао опаску коју сам, у више наврата, већ чуо; она је, одиста, малтене, мото модернога света. Ипак, чуо сам је једном више но што је требало и, одједном, схватио да у њој нема апсолутно никаквог смисла. Издавач је рекао о некоме:

– Тај човек ће успети; он верује у себе.

И сећам се да сам, док сам подизао главу слушајући га, крајичком ока ухватио рекламу фирме на којој је било записано Хенвол*. Рекох му:

– Смем ли вам офирати где се налазе људи који највише верују у себе? Могу вам то рећи. Знам људе чија је вера у себе колосалнија од Наполеонове или Цезарове. Знам где бљешти непомерљива звезда сигурности и успеха. Могу вас одвести до трона тих надљуди. Људи који заиста верују у себе леже по лудницама.

Он кротко одговори да, ипак, постоје добри људи који нису заточени у лудницама.

– Да, постоје – одговорих. – И ви бисте, од свих људи, њих најбоље морали познавати. Онај пијани песник чију кошмарну трагедију нисте хтели да примите, он је веровао у себе. Онај постарији савештеник са херојским епом од којег сте се крили у задњој соби, и он је веровао у себе. Кад бисте  консултовали своје пословно искуство, уместо своју одвратну индивидуалистичку философију, знали бисте да је веровање у себе једна од најчешћих особина ништарије. Глумци који не умеју да глуме – верују у себе; и банкроти, који одбијају да плате. Било би много ближе истини рећи да ће човек, поверује ли у себе, засигурно пропасти. Потпуна самоувереност није само грех, већ и слабост. Беспоговорна вера у себе је осећање хистерично и сујеверно, нешто попут вере у Xоану Сауткот*: човек који је гаји, има реч Хенвол исписану на свом лицу, читљиву попут оне на фирми.

На ово се мој пријатељ, издавач, надовеза једним крајње дубоким и ефектним одговором:

– Али, ако човеку није суђено да верује у себе, у шта онда треба веровати?

Након подуже паузе, одговорих:

– Отићи ћу кући и написати књигу као одговор на то питање.

И ево те књиге.

Мислим да би ова књига могла почети управо нашим спором – у суседству луднице. Савремени научници су одвећ обузети потребом за започињањем сваког истраживања чињеницом. Древни богослови су, исто тако, били обузети том потребом. Они започињу грехом, фактом реалним попут кромпира. Да ли човек треба, или не, да се окупа у чудесној води крштења – у сваком случају, нико није сумњао да се, повремено, ваља купати. Али, поједине верске вође у Лондону, и то не пуки материјалисти, почели су, ових дана, да поричу не моћ спорне воде, већ неоспоривост прљавштине. Неки нови теолози поричу првобитни грех, једини део хришћанске теологије који заиста може бити доказан. Неки следбеници пречасног Р. X. Кембела*, са својом, можда и ситничавом духовношћу, признају божанску безгрешност коју не могу видети ни у сновима, али, у бити, поричу људски грех који могу видети малтене у свакој улици. Највећи свеци и највећи скептици подједнако су узимали реално постојећи грех за почетну тачку своје аргументације. Ако је истина (као што и јесте) да човек може осетити непоновљиву насладу дерући мачку, онда религиозни филозоф може извести само један од два закључка. Мора, или порећи постојање Бога, као сви атеисти; или садашњу заједницу Бога и човека, као сви хришћани. Савремени теолози, чини се, мисле да је најрационалније решење – порицати мачку.

У овим зачуђујућим околностима, сада очито није могуће (с надом у неки општи апел) почети, попут наших очева, од чињенице греха. Ова иста чињеница, која је њима била (као и сада мени) јасна као дан, сада је подвргнута сумњи и порицању. Али, ако моји савременици поричу постојање греха, мислим да још увек нису порекли постојање дома за сумашедше. Сви се ми, још увек, слажемо с тим да постоји рушење разума, несумњиво као урушен дом. Многи поричу пакао, али не и Хенвол. За добробит нашег почетног аргумента, нека Хенвол замени пакао. Ево шта имам у виду: некада су све теорије процењивали, проверавајући не принуђују ли оне човека да изгуби душу, а ми можемо проценити савремене теорије, проверавајући не принуђују ли оне човека да изгуби разум.

Истина, неки лежерно и слободно говоре о лудилу као о нечем самом по себи привлачном. Али, лако је схватити да је лепа, углавном, само туђа болест. Слепац може бити живописан, али потребна су оба ока да се та живописност сагледа. Слично томе, поезија о лудилу разумљива је само људима здравог разума. Сумашедшему је његово лудило сасвим прозаично, јер је реално. Човек који себе замишља као пиле, самоме себи је обичан баш као пиленце. Човек који себе замишља парчетом стакла, самом себи је досадан баш као парче стакла. Управо је једносмерност његовог ума та која га  чини притупим, и која га чини лудим. Ми видимо смешну страну његове идеје и он нам се чини још смешнијим; он у својој идеји не види ништа смешно, и бацају га у Хенвол. Једном речју, чудачка умоболност погађа само обичне људе. Умоболност умоболне не дотиче. Због овога, обични, свагдашњи људи, проводе своје време у тако узбудљивим догодовштинама, док се чудаци одувек жале на једноличност живота. Због овога, такође, новонаписани романи умиру тако брзо, док древне бајке живе вечно. Старе бајке имају за јунаке – нормалног младића, запањују нас само његове авантуре: оне га запањују баш зато што је нормалан. Али, у модерном психолошком роману, средиште више није у средини: јунак је ненормалан. Зато га ни најстрашније пустоловине не дотичу како ваља, и књига постаје досадна. Можете направити причу од хероја међу змајевима, али не и од змаја међу змајевима. Бајка се бави оним што би човек здравог разума урадио у сулудом свету. Разборити реалистички роман данашњице бави се оним што би есенцијални лудак урадио у досадном свету.

Почнимо, онда, лудницом; из ове зле и фантастичне крчме запутимо се на наше интелектуално путовање. Ако се и летимично загледамо у философију здравог разума, најпре треба да се избавимо једне велике и тако честе грешке. Многи, наиме, мисле да је бесциљна машта, а нарочито мистична машта, опасна по људску менталну равнотежу. О песницима се често говори да су психолошки неуравнотежени; генерално гледано, ловоров венац у нечему подсећа на бодљиве сламке из лудачке капе.

Факти и историја у потпуности противрече овом гледишту. Већина великих песника били су, не само при памети, већ и необично добре рачунxије. Ако је млади Шекспир икада чувао коње, онда зато што су их поверавали баш њему. Машта не поткрепљује лудило. Оно што заиста поткрепљује лудило је – разум. Песници не луде, али шахисти да. Разум губе математичари и благајници; а креативни уметници – веома ретко. Ја, као што ће се видети, ни на који начин не нападам логику: Само тврдим да опасност лежи у логици, а не у машти. Уметничко очинство је потпуно, као и физичко. Међутим, ваља напоменути да песници обично силазе с ума углавном онда кад је њихов разум раслабљен рационализмом. По је, на пример, био морбидни сумашедши, али не због своје поетичности, бећ због своје изузетне аналитичности. Чак је и шах био исувише поетичан за њега; није га волео јер је препун витезова и замкова, баш као и песма. Он је, гласно и јасно, више волео да повлачи потезе по црним пољима, јер су га подсећала на црне тачке дијаграма. Ево, можда, најјачег примера: једини велики енглески песник који је полудео је – Каупер*. Wега је, дефинитивно, излудела логика, одвратна, и њему туђа, логика предестинације. Поезија није била болест, већ лек; поезија га је, делимично, одржавала у животу. Понекад је успевао да заборави црвени жедни пакао у који га је сопствени детерминизам вукао крај широких вода и белих равних љиљана Узе. Проклео га је Xон Калвин*; умало га је спасао Xон Гилпин*. Али, гдегод би погледали, видимо да људи не луде због сањарења. Критичари су далеко луђи од песника. Хомер је потпуно целовит и довољно уравнотежен, а критичари су они који га претварају у некакве екстравагантне дроњке. Шекспир је потпуно свој; само су неки његови критичари успели открити да је он – неко други. И, мада је свети Јован Богослов, у својим визијама, угледао многа саблажњива чудовишта, није видео ниједно створење тако дивље попут једног његовог коментатора. Све је то веома једноставно: поезија је у – здравом разуму, јер лако плута по безмерном мору; разум тежи прелажењу тог мора тиме га чинећи коначним. Резултат је ментална исцрпљеност, сродна физичкој исцрпљености господина Холбајна*. Прихватити све је – радосна игра, разумети све је – прекомерни напор. Песнику су потребни само усхићење и простор, свет у којем га ништа не ограничава. Он хоће главом да гвирне у небеса. А логичар тежи да небеса спакује у своју главу. И глава – експлодира.

Ситна је ствар, али не и небитна, да ову запањујућу грешку поткрепљују запањујуће погрешним цитатом. Сви смо чули људе како цитирају славни стих Драјденов*, говорећи да је геније са лудилом близак. Али, Драјден није желео рећи да су велики геније и лудило скоро сједињени. Драјден је и сам био геније, па се добро разумевао у те ствари. Тешко је наћи човека романтичнијег од њега, а разумнијег. Драјден је рекао да је ум близак безумљу, и то је истина; чистој непогрешивости интелекта прети крах. Такође, ваља се присетити о каквој је врсти човека Драјден говорио. Није говорио о визионарима попут Вона* или Xорxа Херберта*. Говорио је о циничном, мирском човеку, скептику, дипломати, практичном политичару. Такви људи су, без сумње, блиски безумљу. Wихово непрекидно калкулисање опасно је и за сопствен и за туђи мозак. Увек је погубно за ум умове чинити прорачунљивим. Један лакомислен човек је питао зашто кажемо луд као шеширxија*. Још лакомисленија особа би могла одговорити:

– Шеширxија је луд, јер мора да премери људску главу.

Ако су разумни људи често безумни, тачно је и да су лудаци, често, велики резонери. Када сам, својевремено, био укључен у контраверзни спор с Кларионом*, по питању слободне воље, вешти писац Р. Б. Сазерс* рекао је да је слободна воља – лудило, зато што са собом носи безразложне поступке, а безразложни могу бити само поступци лудака. Ја се овде не заустављам на катастрофалној грешци детерминистичке логике: очито, ако неки поступци, чак и они неког лудака, могу бити безразложни, с детерминизмом је свршено. Ако ланац разложности може да раскине лудак, дакле, може да га раскине сваки човек. Али, мој циљ је да покажем нешто практичније.

Природно је, можда, да модерни марксиста не зна ништа о слободној вољи. Али је, свакако, запањујуће да модерни марксиста не зна ништа о лудацима. Ни господин Сазерс, очигледно, не зна ништа о лудацима. Последња ствар коју бисте могли рећи о лудаку је да су његови поступци безразложни. Ако неки човекови потези могу бити названи безразложнима, онда су то ситни потези здраворазумског човека; звиждање, док хода; мрвљење траве штапом; лупање потпетицама, или трљање руку. Срећан је човек који ради бескорисне ствари, болестан човек нема снаге за беспослицу. Управо такве, нехатне и безразложне поступке, лудак не може разумети; јер лудак (попут детерминисте), углавном, у свему види исувише смисла. Луд човек уместо празњикавих активности види завереничке. Он мисли да је мрвљење туђег травњака протест против приватне својине. Лупкање потпетицама је сигнал ортаку. Да лудак, ма и за трен, може да буде безбрижан, оздравио би. Свако ко је имао несрећу да разговара са сумашедшима зна да је њихов најопакији квалитет – ужасавајућа јасност танчина; способност да повежу једну ствар с другом у мапу разрађенију од лавиринта. Ако се препирете са лудаком, највероватније ћете извући дебљи крај, јер се, на много начина, његов ум креће далеко брже, зато што се све мање задржава на ономе што захтева удубљено размишљање. Wемy никакве препреке нису ни смисао за хумор, ни милосрђе, нити, пак, скромна тачност искуства. Он је логичнији, јер је изгубио извесне здраве склоности. Заиста, општеприхваћено поимање лудила је преварљиво. Луд човек није онај који је изгубио своју логику. Луд човек је онај који губи све, осим своје логике.

Лудаково објашњење је увек потпуно и, најчешће, чисто, разумно и задовољавајуће логично. Или, тачније, ако је лудаково објашњење и недоследно, оно је у крајњем случају неоповргљиво; ово важи за два или три најзаступљенија типа лудила. Ако човек каже (на пример) да други кују заверу против њега, не можете то оспорити осим ако му се не успротивите уверавањем да сви, напротив, поричу да су завереници; али, то је баш оно што би и завереник учинио, тако да његово објашњење заташкава чињенице колико и ваше. Ако човек устврди за себе да је законити краљ Енглеске, не вреди ту тврдњу оповргавати чињеницом да га постојеће власти сматрају лудим; јер, кад би он одиста био краљ Енглеске то би била најмудрија ствар коју би власти могле учинити. Или, ако човек устврди да је Исус Христ, није довољно ни то оповргавати говорећи му да свет пориче његову божанску природу; јер, свет је порицао божанственост Христову.

Све у свему, он није у праву. Међутим, ако покушамо да уђемо у траг његовој грешки, у ужем смислу, схватићемо да то није тако лако као што смо испрва претпостављали. Можда је најближе објашњење ово: његов ум се креће у савршеном, али уском кругу. Узак круг јесте бескрајан попут широког; али, иако је бескрајан, није довољно велики. На исти начин, лудаково објашњење је потпуно као и здраворазумско, али није довољно широко. Метак је округао као и свет, али метак није свет. Постоји таква ствар као што је узан свемир; постоји таква ствар као што је скучена вечност, како је то видљиво у многим савременим религијама. Говорећи сасвим емпиријски, можемо рећи да је најјотворенији, и непогрешив, знак лудила комбинација логичке потпуности и духовне ускости. Лудакова теорија објашњава велико, али га објашњава ситничаво. Хоћу да кажем следеће: ако ја, или ви, имамо посла са сумашедшим умом, не треба  да разбијамо главу толико око аргументације, колико би ваљало да му омогућимо гутљај чистијег и свежијег ваздуха но је онај који удише у загушљивости пуке логике.

Узмимо наш први случај, за пример, човека који је свуда подозревао заверу. Наш искрени протест против његове опсесије, претпостављам да би требало да изгледа овако:

– О, да, ви имате озбиљне разлоге, а многе ствари повезане су једна с другом, баш као што сте рекли. Признајем да ваша објашњења обухватају велико подручје; али колико подручје тек заобилазе! Реците, зар не постоје друге судбине на овоме свету, осим ваше; зар је могуће да се сви људи баве само вама? Допустимо да су ваши детаљни подаци тачни; можда је човек, који је на улици одбио да вас погледа, учинио то из препредености; можда је полицајац, када вас је питао за име, то урадио јер га је већ знао. Али, колико бисте срећнији били када би били уверени да људи о вама уопште не брину! Колико би вам живот био потпунији кад бисте сами постали у њему мањи, када бисте могли гледати на друге људе са уобичајеном радозналошћу и задовољством, када бисте могли мирно посматрати како ходају са својом блиставом себичношћу и здравом равнодушношћу! Заинтересовали бисте се за њих, зато што се они не занимају за вас. Ишчупали бисте се из овог сићушног и бесмисленог позориштанцета у којем је ваша мала завера увек главна представа, и затекли бисте се под ослобађујућим небом, на улици крцатој величанственим странцима.

Тако ће и наш одговор претенденту на енглеску круну бити:

– У реду! Можда ви знате да сте краљ Енглеске, али шта с тим? Уложите мало величанственог труда и постаћете људско биће и бити изнад свих краљева на Земљи.

Или, ако је у питању трећи случај, о лудаку који себе назива Христом. Када бисмо му рекли оно што осећамо, овако бисмо му се обратили:

– Дакле, ви сте створитељ и избавитељ света: али како мален мора бити тај свет! Како сићушан рај морате населити анђелима, не већим од лептира! Како је тужно бити Бог, и још неодговарајући! Зар нема живота потпунијег, нити љубави дивније од ваше? Зар заиста сваки атом мора сву своју веру да уложи у ваше слабачко, болесно милосрђе? Колико бисте срећнији, колико свеобухватнији били, када би маљ већег Бога могао разорити ваш мали космос, распршујући звезде као шљокице и остављајући вас на отвореном, слободног да, као и остали људи, гледате и горе, а не само доле.

Ваља знати да практична медицина овако гледа на душевне болести: она се с њима не спори, као са јереси, већ избавља од њих, као од врачарија. Ни модерна наука, ни древна религија, не признају апсолутну слободу мисли. Теологија осуђује поједине идеје, називајући их богохулним. Наука осуђује поједине идеје, називајући их нездравим. На пример, нека религијска друштва су, мање или више, одвраћала људе од помишљања на секс. Савремено научно друштво дефинитивно одвраћа људе од размишљања о смрти; смрт је чињеница, али морбидна. А имајући посла са онима чија морбидност прераста у манију, модерна наука мари за логику не више него расплесали дервиш. Уз овакву болест несрећноме човеку није довољно стремити логичној истини; пацијент мора жудити за здрављем. Ништа га не може спасти сем зверски слепе жеђи за нормалношћу. Човек се не може мишљу избавити од душевне болести; јер је заправо орган мишљења тај који је постао заражен, необуздан и, како то углавном бива, независан од њега. Могу га спасти једино воља или вера. У тренутку када се његов разум почне померати, наставља кретњу устаљеном кружном путањом; он ће кружити по свом логичном кругу, као што ће човек у вагону треће класе кружити по истом Унутрашњем Прстену, уколико не изврши добровољни, жустар и мистични поступак да изађе у Улици Гауер. Читава ствар је овде у избору одлуке: врата морају бити занавек затворена. Свако лечење је очајнички корак, сваки лек је – чудесан проналазак. Лечење лудака не састоји се у полемици са философом, већ у истеривању ђавола. И, колико год се лекари и психолози спокојно бавили овом ствари, њихова становишта су у вишем смислу дубоко несношљива – несношљива као Крвава Мери*. Wихово становиште звучи овако: човек мора престати да мисли, ако жели да настави да живи. Wихов се савет састоји у интелектуалној ампутацији. Ако вас сопствена глава вређа, одсеците је; јер је боље да уђете у Небеско Царство, не као дете, већ као имбецил; јер је све то боље него да будете бачени са својим читавим разумом у пакао – или у Хенвол.

Такав је наш сумашедши; он је често резонер, још чешће успешан резонер. Несумњиво, њега је могуће победити у спору, аргументима чистога разума, логиком. Али, ја бих, ипак, предност дао једном општем, чак естетичком разговору. Јер лудак је у чистом и добро осветљеном затвору једне идеје: наоштрен све до најболније тачке. Он је остао без здраве сумње и без здраве духовне сложености. Као што сам објаснио у уводу, у првим поглављима не излажем дијаграм доктрине, већ само неке слике са своје тачке гледишта. Због тога сам подробно изразио своје виђење сумашедшег: колико год сумашедши могао утицати на мене, толико могу и модерни мислиоци. Исти тон и дијапазон идеја које чујем у Хенволу, могу да чујем од барем половине научника и уважених корифеја данашњице; а већина лудих лекара су луди у више идеја од једне. Они поседују управо ону комбинацију коју поменусмо: комбинацију опсежног и исцрпљујућег разума са суженом свешћу. Они су  универсални само утолико што све умеју црпсти из само једног ситничавог објашњења. Wихова схема се може непрестано ширити, примењива на све, а опет остаје уска. Они виде само црно-белу шаховску таблу, али, нека је њоме поплочана макар и читава Васељена – она још увек остаје бело-црна. Као и лудаци, они не могу променити своје становиште; не могу учинити ментални напор и одједном увидети црно у белом.

Наведимо најпре тако очигледан случај материјализма. За објашњење света, материјализам узима један тип лудачке једноставности. Садржи само квалитет лудаковог аргумента; У једном тренутку стичемо утисак да покрива све, а у другом да све изоставља. Послушајте неког способног и искреног материјалистy попут, на пример, господина МекКејба*, и имаћете управо ову јединствену импресију. Он све разуме, али све изгледа као да није вредно разумевања. Wегов космос може бити комплетан, промишљен до последњег зупчаника, али ће ипак остати далеко мањи од нашега света. Wегова схема, као и схема сваког луцидног лудака, остаје ускраћена за ванземаљске силе и велику разноликост Земљину; он не размишља о саздавалачким стварима на нашој планети, о људима у борби, о поносним мајкама, о првој љубави или страху од морског путовања. Земља је тако велика, а космос је тако мален. Космос постаје, отприлике, најмања рупа у којој човек може сакрити само своју главу.

Ваља бити схваћено да, у овом тренутку, не расправљам о сродности ових уверења са истином, већ само о њиховом односу према здрављу. Касније ћу се, уз помоћ овог аргумента, надам се, латити питања објективне истинитости; овде говорим само о феномену психологије. За сада, не покушавам да докажем Хекелу да је материјализам неистинит, као што човеку, који је себе сматрао за Христа, нисам објашњавао да греши, малтретирајући себе узалуд. Само истичем чињеницу да обе теорије садрже исту врсту потпуности и исту врсту непотпуности. Можете објаснити човеково испаштање неконвенционалном изјавом да су равнодушни људи распели Бога кога свет није био достојан. Ето објашњења које све објашњава. На сличан начин можете објаснити устројство универзума, тврдећи да су све ствари, па чак и душе људи, листови који се неизбежно повијају на крајње глувом и бесмисленом стаблу судбине. И ово објашњење све објашњава, мада, наравно, не тако потпуно као лудаково. Али, овде је поента у томе да се људски ум не само противи тим објашњењима, већ да према оба гаји идентично противљење. То приближно становиште гласи овако – ако је пацијент из Хенвола Бог, онда то и није неки Бог. И, слично томе, ако је космос материјалисте прави космос, онда је то јадан космос. Ствари су се осетно смањиле. Божанство је мање божанско од многих људи; живот у целини (судећи према Хекелу) далеко је сивљи, ужи и тривијалнији од великог броја његових пројављења. Делови испадоше већи од целине.

Јер морамо утувити да материјалистичка философија (истинита или не) ограничава далеко више од било које религије. У једном погледу, свакако, све интелигентне идеје су уске. Оне не могу бити шире од себе самих. Хришћанин је ограничен у истом смислу, у којем је ограничен и атеиста. Он не може сматрати хришћанство опсеном и наставити да буде хришћанин. Тако и атеиста не може сматрати атеизам опсеном и наставити да буде атеиста. Али, како то иначе бива, постоји особит смисао који показује да је материјализам ограниченији од спиритуализма. Господин МекКејб ме сматра робом зато што ми није дозвољено да верујем у детерминизам. Ја сматрам господина МекКејба робом зато што му није дозвољено да верује у виле. Али, ако преиспитамо обе ове забране увидећемо да је његова далеко искључивија од моје. Хришћанин је сасвим слободан да верује да у универзуму постоји знатна количина устаљеног реда, као и креативног развоја. Али материјалисти, као каквој беспрекорној машини, није  дозвољено да призна ма какав трачак спиритуализма или чуда. Јадном господину МекКејбу није дозвољено чак ни да у себи обнови оног најмањег демона, иако се он може крити у каквом цветићу. Хришћанин признаје да је свемир многострук и разнолик, баш као што здрав човек зна да је он безгранично сложен. Нормалан човек зна да у себи има нешто од звери, нешто од ђавола, нешто од свеца, нешто од грађанина. Заиста здрав човек зна да у себи има и нешто од сумашедшег. Али, свет материјалисте је сасвим једноставан и чврст, онако како је лудак сасвим сигуран у своје ментално здравље. Материјалиста је сигуран у то да је историја одувек била, само и искључиво, узрочно-последични ланац, као што је наш малопређашњи занимљиви лик – сумашедши, уверен да је, само и искључиво, пиленце. Материјалиста и лудак никада не посумњају.

Духовне доктрине засноване на вери не ограничавају ум као што то чине материјалистичка порицања. Ако верујем у бесмртност, не морам о њој и мислити. Али, ако не верујем у бесмртност, ја не смем мислити о њој. У првом случају, пут је отворен, могу ићи далеко колико год пожелим; у другом, пут је затворен. Али, постоји и тежи закључак, постоји далеко зачуднија паралела са лудилом. Наш закључак против исцрпне и потпуно логичне теорије сваког лудака, јест да је она, исправна или погрешна, заслужна за постепено уништавање његове људскости. Сада је то оптужба против главних закључака материјалисте, који, исправни или погрешни, постепено такође уништавају његову људскост; притом не мислим само на доброту, већ и на наду, храброст, поезију, предузимљивост – све оно што је људско. На пример, када материјализам човека одведе у потпуни фатализам (као што углавном и чини), крајње је смешно тврдити да је то, у било ком смислу, ослобађајућа сила. Апсурдно је рећи да представљате изузетно напредан вид слободе, када користите слободну мисао једино зато да истребите слободну вољу. Материјалист не ослобађа, већ окива. Он је правилно свој закон назвао „Ланцем узрочно-последичности“: то је најгори ланац од свих оних који су икада окивали људска бића. Можете, ако желите, користити реч „слобода“, кад говорите о материјалистичком учењу, али је очигледно да је она, у целини, непримењива на то учење колико и на човека заточеног у лудници. Можете рећи, ако желите, да је човек слободан да себе сматра куваним јајетом. Али је једно сигурно – ако је он заиста скувано јаје, онда не може јести, пити, спавати, ходати или попушити цигарету. На сличан начин можете тврдити, ако желите, да искључиви материјалиста има право не веровати у слободу воље. Али је далеко важнија чињеница да он није слободан да се уздиже, хвали, куди, правда, просуђује, кажњава, уздржава се од искушења, подбада руљу, објављује новогодишње прогласе, прашта грешницима, осуђује тиране, или, бар, изговори хвала за сенф.

Направио бих благу дигресију и, ако је то могуће, приметио да постоји чудна заблуда у општеприхваћености чињенице да материјалистички фатализам, на неки начин, фаворизује милост, укида сурове казне, или казне уопште. То је запањујуће изокретање истине. Сасвим је природно да се доктрина нужности не разликује; она оставља xелату казну, а пријатељу подстрекивање, као и раније. Али, очито, ако зауставља ишта од горе поменутог, онда једино пријатеља. Неизбежност греха не спречава казну; ако спречава било шта, онда поштеду. Детерминизам ће сасвим извесно одвести до суровости, као и до кукавичлука. Он у потпуности одговара начелу свирепости према преступницима, али је скоро немоћан да буде милосрдан према њима; он се не обраћа њиховим најбољим одликама и не охрабрује их у њиховој душевној борби. Детерминиста не верује у моћ воље, али верује у промену средине. Он неће рећи грешнику: – Иди, и више не греши – зато што то не зависи од грешника. Али, зато га може држати у кључалом уљу; јер је кључало уље средина, амбијент. Зато, ако оцртамо материјалисту као некакаву геометријску фигуру, угледаћемо фанастичне обрисе сумашедшега: обојица заузимају – непобитан и нетолерантан став.

Наравно, ово се не тиче само материјализма, већ и друге крајности спекулативне логике. Постоји скептик далеко страшнији од материјалисте, који верује у то да је све почело материјом. Могуће је срести скептике који верују у то да је све почело са њима. Они сумњају, не у постојање анђела и ђавола, већ у постојање људи и крава. За њих су сопствени пријатељи митологија и плод њихове маште. Они су створитељи својих оцева и матера. Ова грозна уобразиља у себи садржи неку неодољиву блискост са такозваним мистичним егоизмом данашњице. Издавач који је умислио да ће човек успети, ако поверује у себе; трагачи за надчовеком који га каткад угледају у огледалу; писци који се труде да утисну сопствену личност, уместо да стварају живот за све на овоме свету – све ове људе дели само један инч од грозне празнине ништавила. Када племенита реч која окружује људе буде замрачена попут лажи, када пријатељи пребледе попут духова и сви темељи овога света попусте – тада ће човек који не верује ни у шта и ни у кога, остати сам у своме кошмару, тада ће се, у осветној иронији, над њим запалити велики мото индивидуализма. Звезде ће бити само тачке у празнини његовог мозга; лице његове мајке ће бити само скица лудачке оловке на зидовима његове ћелије. А на вратима ћелије стајаће запис поражавајуће истине: „Он верује у себе“.

Све, овде поменуто, истиче важну чињеницу да је надегоистичка мисаона крајност парадоксална, као и крајност материјализма. Индивидуализам је толико добар у теорији, колико је сакат у пракси. Најједноставније је то објаснити примером: човек може веровати да увек пребива у сну. Очито, немогуће је доказати му да није у сну, јер нема доказа који му не би могао бити пружен и у сну. Али, ако човек почне да пали Лондон изговарајући се да ће га газдарица ускоро позвати на доручак, мораћемо га, заједно са другим мислиоцима те врсте, сместити у исту групу логичара, о којој је тако често било речи у овом поглављу. Човек који не може да поверује својим чулима и човек који не може веровати ни у шта друго, једнако су луди, али њихово безумље одаје не грешка у расуђивању, него отворено манифестовање тих погрешака током читавог њиховог живота. Оба та човека закључана су у кутији, изнутра обојеној сунцем и звездама; немогуће им је отуда утећи – првом у срећу и блаженство Раја, другом чак ни у срећу и блаженство Земље. Wихова позиција је сасвим разумљива, чак бескрајно логична, као што је новчић од три пенија бескрајно округао. Али постоји зла бесконачност, постоји ниска и слугерањска вечност. Забавно је приметити да су многи наши савременици, било скептици или мистици, узели за свој препознатљив грб извесни источњачки симбол, који је управо симбол те рђаве бескрајности, тог крајњег ништавила. Када желе да представе вечност, они је представљају у виду змије која гризе свој реп. На слици те самоубиствене трпезе крије се запањујући сарказам. Вечност материјалистичких фаталиста, источњачких песимиста, вечност сујеверних теозофа и набуситих научника данашњице одиста је веома добро представљена у слици змије која прождире сопствен реп – те наказне животиње која уништава саму себе.

Ово поглавље је потпуно практично и бави се оним што је одиста главни и најпрепознатљивији знак и елемент лудила; сумирајући га, можемо рећи да је безумље – разум коришћен без корена, логика под окриљем празнине. Човек који почне размишљати без одговарајућих првоизворних принципа обично полуди; он, наиме, почиње да размишља од погрешног свршетка. На следећим страницама морамо покушати да откријемо шта је то прави крај. Напокон се морамо запитати – ако све ово човека одвлачи у лудило, шта је оно што му одржава здравље? До краја ове књиге ћу, надам се, пружити дефинитиван, неки ће можда помислити и исувише дефинитиван, одговор. Сада је могуће, ослањајући се на историјско искуство, рећи шта у реалном животу људи чува њихов здрав разум: то је мистицизам. Док год одржавате мистерију, здрави сте; када уништите тајну, долази болест. Обичан човек је одувек био здрав, јер је обичан човек одувек био мистик. Он је прихватио сутон. Он је, одувек, једном ногом газио наше тле, а другом земљу вила. Он је одувек био слободан да посумња у своје богове; али је (за разлику од многих агностика данашњице) слободан и да у њих верује. Одувек је више марио за истину, него за узрочнопоследичност. Када би увидео две истине које једна другој противрече, он би прихватио обе, са све противречношћу. Wегов духовни поглед је стереоскопски свеобухватан, као и физички: он истовремено види две слике и управо због тога види боље. Стога је он одувек и веровао да постоји судбина, али и таква ствар као што је слободна воља. Зато је веровао да је у деци царство небеско, али и да морају бити послушна краљевству Земље, васпитавајући их по земаљским законима. Он се диви младости зато што је млада, а старости управо зато што није млада. У тој равнотежи очигледних противречности је – снага здравог човека. Читава тајна мистицизма је у томе да човек може разумети све уз помоћ оне једине ствари коју не разуме. Тучни логичар жели све да пројасни, а успе – једино све да замути. Мистик допушта једној ствари да остане мистична, али све остало постаје ојашњено. Детерминиста ће на чист и јасан начин прокламовати своју каузалну теорију, али ће и даље имати проблема да собарици промрмља: „Ако бисте, молим вас“… Хришћанин дозвољава да слободна воља остане света мистерија; и управо због овога ће његови односи са собарицом постати блиставо и кристално чисти. Он сади семе догме у дубоком мраку, али ће се оно разгранати у свим правцима с природном доследношћу и здрављем. Пошто смо узели круг за симбол разума и лудила, можемо слободно сматрати крст симболом и мистерије и здравља. Будизам је центрипеталан, а хришћанство центрифугално: оно се ослобађа. Јер круг је, колико год по својој природи био савршен и бесконачан, увек заробљен својом непроменљивом величином; он никада не може бити ни већи ни мањи. Али крст, мада у својој бити гаји судар и противречност, може заувек продуживати своје четири руке у бескрај, не издајући форму. Закључавши у свом срцу парадокс, он може расти не мењајући се. Круг је увек ограничен и везан. Крст отвара своје руке у загрљај четири ветра; он је путоказ слободним путницима.

Симболима једино и ваља говорити кад се расправља ова дубока тема; још један симбол физичке природе довољно добро ће обелоданити смисао древног мистицизма. Једина ствар у коју не можемо погледати је она у чијем је светлу све видљиво. Попут подневног сунца, мистицизам осветљава све остало, под пламеном своје победничке невидљивости. Сепаративни интелектуализам је (у дословном смислу популарне фразе) – лунин одсјај; јер то је светло без срца, то је секундарно светло, рефлектовано из мртвог света. Грци су били у праву када су Аполона начинили богом и маште и здравља; јер он је био и покровитељ поезије и покровитељ исцељења. О неопходним догмама и индивидуалној вери говорићу касније, али трансцедентни осећај натприродног по којем се сви људи ревно у животу управљају, сличан је позицији сунца на небу. Ми смо га свесни као једне врсте дивне збуњености; то је нешто и блиставо и безоблично, и пламен и замућеност. Међутим, лунин круг је чист и непогрешив, цикличан и неизбежан, попут Еуклидовог круга на школској табли. Јер је луна крајње логична; јер је луна мајка лунатика којима је подарила своје име.

 

___________

 

Хенвол – душевна болница у западном предграђу Лондона. Користећи даље ову реч, Честертон користи језичку сличност коју она има са речју „пакао“, на енглеском  језику (Ханњел и хелл).

Xоана Сауткот (1750-1814) – енглеска пророчица која је објавила да ће постати мајка новог Месије.

Реxиналд Xон Кембел (1867-1965) – енглески богослов, поборник црквене обнове, аутор књиге „Нова теологија“ (1907). Свештеник конгрегационистичке цркве.

Едгар Алан По (1809-1849) – амерички песник, прозаист и критичар. Говорећи о његовим аналитичким склоностима, Честертон има у виду да у својим детективским причама По долази до решења чисто логичким путем.

Вилијем Каупер (1731-1800) – енглески песник сентименталиста. По својим религиозним убеђењима био је калвиниста и у тренуцима душевног растројства чинило му се да је осуђен на вечне муке због неког неопростивог греха.

Жан Калвин (1509-1564) – истакнути активиста Реформације, оснивач екстремне линије простестантизма која је добила његово име. Калвинизам проповеда предодређеност по којој је сваки човек унапред од Бога одређен за спасење, или, што је много чешће, на вечну погибао. За Калвиновог живота град Женева је био устројен по његовим теолошким принципима (што је донело безразложну патњу многим житељима Женеве).

Овде, иначе, Честертон француско име „Жан“ претвара у, одговарајуће енглеском, „Xон“, имајући у виду шаљиву песму Вилијама Каупера „Смешна историја Xона Гилпина“ (1783), чији главни јунак, трговац, на коњу којег је добио на зајам, не умејући њиме да управља, нестаје у непознатом правцу. Кад каже да је „Xон Гилпин“ умало спасио Каупера, Честертон мисли на шаљиви тон те песме, у Каупера редак.

Ханс Холбајн Млађи (1497-1543) – немачки ренесансни сликар, највећи портретист свог времена. Син истоименог, такође славног, сликара. Од 1532. године живео је у Лондону где је 1536. године постао дворски сликар на двору Хенрија Осмог. У Лондону је и умро, од куге. У роману „Идиот“ расправља се о његовој слици „Христос у гробу“ која је на Достојевског оставила снажан утисак.

Xон Драјден (1631-1700) – енглески песник и писац, један од утемељивача класицизма. Честертон цитира стих из његове песме „Авесалом и Ахитофел“ (1681).

Хенри Вон (1622-1695) и Xорx Херберт (1593-1630) – енглески песници, метафизичари.

Луд као шеширxија – енглеска изрека, коришћена у бајци Луиса Керола „Алиса у земљи чуда“.

„Кларион“ – часопис који су издавали Р. Блечфорд и Р Б. Сазерс. Спор са Блечфордом (а не са Сазерсом, како тврди) који је порицао слободу воље, Честертон је водио на страницама „Клариона“ током 1903. и 1904. године.

Крвава Мери – дух из енглеског фолклора. Појављује се у огледалу ако три или више пута изговорите њено име.

Уза – река у Јоркширу. Иначе је ово често име за реке у Енглеској.

Xозеф Меккејб (1867-1955) – енглески философ, рационалиста. У младости је био католик и, чак, ступио у ред францисканаца (1883). Но, године 1896. напустио је цркву.

Ернст Хекел (1834-1919) – немачки биолог и философ, присталица дарвинизма, оснивач екологије и теорије рекапитулације у тзв. биогенетском закону по којем је индивидуални развој организма рекапитулација његовог еволуционог развоја.

Еуклид (око 300 године пре нове ере) – Старогрчки математичар

Јер је луна мајка лунатика којима је подарио своје име – Игра речи; луна и лунатиx (на енглеском, лудак). Због тога се овде и даје латинизирана варијанта наше речи „месец“.

Advertisements