Ознаке

„ПАКАО“  (Пожаревац: „Браничево“, 1969.)

Србољуб Митић

Иако се фактуром чини нешто херметичка Миленковићева поезија се одликује истанчаном рустичношћу и чврсто је везана за поетске просторе родног краја. Скоро у свакој његовој песми спонтано и упечатљиво се јављају раскошни тонови завичајних инспирала, изаткани од чаровитог тајанства и мистичности поетског бића стишке равнице.

__________________________  Милутин Срећковић 

Песничка књига „Ране“ Милисава Миленковића има у својим најбитнијим метафоричким и мотивским опредељењима једну изразито згуснуту емоционалност, из које извиру основни тонови њене инспирације. Ту емоционалност Миленковић преводи у језик поезије тако што је обликује у неколико симбола, посебно важних за разумевање његове песничке коресподенције са синхроничним и дијахроничним слојевима изнађених повода и садржаја певања. Сржна вредност ових симбола указује на особеност унутрашњих профила Миленковићеве поезије, она открива промер њихових асоцијативних простора и врсту резонације у којој се изградило песниково доживљавање света.

Тежишне песничко-искуствене ослонце „Рана“ чине четири симбола: завичајни Стиг, словенски корени порекла, Растко Петровић према којем се Миленковићева метафорика односи као према судбинском сабрату песниковом, и митски Одисеј, преко чијег се лика пројектује пансензуализам инспиративних нуклеуса.

Миленковић је песник који воли свој родни Стиг изразито антејском приврженошћу, у којој се доживљај завичаја непрекидно преплиће са доживљајем лепоте. Међутим, завичајна емоција постаје у овој збирци повод за неке много шире и дубље запитаности, којима се трага за самим корењем порекла, и које Миленковића одводе на изворе словерства, у таму ишчезлих векова, у наслућивање оног што нам је било прапочетак. Његова обузетост словенством није у  функцији инспиративне колорисаности, напротив, она је много шире заснована, она има значај фундаметалног преиспитивања, у коме се индивидуално тражи у колективном, лично опредељење у нагону опредељености пореклом, а егзистенцијална нужност бића које пева у бићу које живи дамаром своје историјске и судбинске неизбежности. У оваквој мотивској транспозицији присуство Растка Петровића, чији је утицај на Миленковића очевидан, добија значење усрдсређеније од обичне метафоричке уобличености, оно постаје изазов песничког сабрата, који је и сам, убеђен у своју словенску плетисанку, покушавао да одгонетне свој људски знамен у чину певања. Улога митског Одисеја дограђује симболичну засведеност збирке. У „Ранама“ Одисеј је присутан као најуниверзалнија метафора, он је инкарнација свевременског у тренутку песникове садашњице, појам неразоривог суштатства у индивидуалној релацији према свету. Миленковића не интересује митска пластика Одисеја, већ могућност истраживања сопственог идентитета.

На таквој симболичној утемељености Миленковић је развио лирске превасходности своје збирке. Сужавајући инспиративна поља напона, он је желео да разреши своју личну егзистенцијалну једначину, којом је обухватио језгра властите нужности за певањем и мишљењем. Емоционални комплекс његових мотива ослобађа се на плану духа („Мене су такла умна пијанства и плодне осаме“), доживљај себе постаје целовит тек у коначно постављеном питању о смислу трајања. „Па добро: ко сам У неминованом кретању Ка смрти“, пита се песник под теретом своје метафизичке тескобе, доводећи тако своје ја пред најосудније питање ове песничке збирке. Сви гласови „Рана“, све њене узавреле смисаоности и асоцијативни токови сведени су на ову кључну запитаност.

Миленковићева збирка песама има лирску диспозицију од неоспорне вредности. У њој се пита, сумња, стрепи, зебе, воли, у њој се лута и тражи. У њеном нијансованом подтексту лежи сума њене поетске разложности. Као песник, Милисав Миленковић је успео да најзначајније преокупације „рана“ искаже обликом који носи сопствено песмотворно обележје. У таквом уверењу ову књигу најтоплије препоручујемо издавачу.

_________________________________ Ранко Рисојевић

Сведоци смо једне чудне појаве – да људи који живе потпуно нормалним грађанским жиотом стварају уметничка дела нонконформистичка, дакле, у неку руку, бунтовничка, изражавајући на тај начин, експлиците, своје унутрашње проклетство. Отуда за „чиновнике свакидашњице“ може се условно рећи да су чиновници пакла једне отуђене стандард цивилизације. За мене, уз све ограде које би ту дошле, плус познавања историје литературе, писати данас о паклу значи писати о таквој цивилизацији, која постаје сама свој пакао, и прераста у суи генерис пакао.

Узимајући у руке нову збирку Милисава Миленковића питао сам се зашто песник, – одредбеница дата сасвим разложно, дакле, зашто је песник одлучио да својој збирци да тако изазован, претенциозан наслов када то нису чинили ни песници пакла Рембо Артир и Тракл Георг, ни Лотреамон. Рембо се поиграо паклом и то му се може „опростити“ тим пре што се он касније определио за трговину. У томе има двозначности самог песничког „пакла“ од кога се и из кога се може побећи. Да ли је то прави пакао или умишљен пакао. У већини случајева ради се о овом другом, само се то не признаје.

Пре „Пакла“, пре одласка на викенд у свој сопствени пакао М. Миленковић је био „Тамом речи заклет“. У тој збирци препуној младалачке, што би се рекло адолесценције, необузданости, у смислу и неопречишћености, могу да се нађу неколике добре песме као „Заведен“ и једна песма коју ја нарочито волим иако има недостатака. „Анђела“. Ту би свакако требало споменути и песме у прози у којима је Миленковић постигао и дубље и лепше песничке спознаје.

Поново се враћамо на „Пакао“. Рембо на једном месту“Сезоне у паклу“ каже: „Писао сам о тишинама, о ноћима, бележио сам неисказиво“. У томе је део тајне Рембоовог стваралаштва, на једној страни и Миленковићевог на другој. Исписати поезију пакла обичним речима јесте пакао, говорити јаке, „кључне“ речи јесте превазиђени романтизам који су избегавали и сами романтичари од Шаторбијана до постромантичара Бодлера. Почесто Миленковић каже оно што бисмо хтели да закључимо, оно што код њега тражимо нису значења већ непрочишћеност „идеја“. Та непрочишћеност долази од претеране метафоричности, која повремено постаје сама себи сврхом. У другом низу спрегова врсте и квалитета „булевара сумње“, дакле једног средњошколског реквизита, тешко је пронаћи свежину и непосредност. Могли бисмо да направимо подужи списак оваквих метафора, које, кад бисмо били строжији, лебде над амбисом у који се могу сваког часа створити, ако само мало дубље продремо у песму.

Песник Милисав Миленковић у својим песмама и кроз своје песме, провлачи већ познате симболе: ватру, птицу , жар. Тешко је на том плану учинити нешто више, и испитати поезију која би одисала свежином и самосвојношћу. Нећу рећи да је сваки покушај у том правцу осуђен на неуспех, али неуспех се пре почетка посла, „песничког посла“ како би то рекао Арагон, у овом случају намеће као неминован у 90% случајева. Но, на нашу срећу, и на срећу самог песника Миленковића ова се збирка ниуком случају не може окарактерисати као неуспех но, нажалост, не можемо за њу рећи ни да је нарочито успела. Она је боља од претходне, зато се може рећи да је оправдана. Али, колико се песник може задовољити ако му се каже да је постојање његове збирке оправдано, није ли он, можда, требало да тежи већем, тим пре што он то МОЖЕ.

Миленковић се пре свега требао ослободити, да се послужимо стихом из збирке, „Туђе песме које пијан у вени сунца гасим“. На тај начин могао би да се концентрише на своју сопствену унутрашњу контрапунктност, што је у основи свим великим песницима.

У збирци „Пакао“ налазе се неколике лепе песме, доста још лепших стихова. За мене је најлепши стих.

„Живљења жедан дисаћу сунчану тугу ведро“.

Намерно сам узео један стих у којем постоји спрег а ла „булевар сумње“, „сунчана туга“. У овом случају може се рећи да је песник остварио лепу метафору, која, ипак, звучи претешко. И још нешто, јесу ли сви они који обитавају у паклу „живљења жедни“.

Најбоља песма је по својој структури најједноставнија. Она почиње стихом.

„пси ноћас лају светлошћу која гладне зари“.

Лако продиремо кроз херметичност ове песме зато што је то херметичност пуна смисла и симболике. Има још доста стихова и строфа које својом песничком лепотом сведоче о постојању талента знатне фреквенције код песника Милисава Миленковића, талента који кад би се обуздао донео би многе строфе као што је ова следећа:

дишемо подивљали пламен пакла

              у лобањама историје јецају покорена мора

     бела лађа мину а да нас није ни такла

            сјатише се преци и потомци с црних гора

     да дишемо подивљали пламен пакла

Скрећући пажњу на недостатке у овој књизи, односно, у поетици Милисава Миленковића руководио сам се управо тиме да је реч о песнику који може много више и који се не сме задовољавати осредношћу. Како се то више постиже ту нема рецепта. Бројни песници написали су многе збирке које су биле слабе, малокрвне, да би тек после свега тога дали песме које се памте, и читају у часовима самоће, туге, радости или очаја. Песма треба неком нешто да значи, да успостави контакт, она не сме да се задржи на ивици перцепције песничких сензација. Као таква она је тек ствар за преобликовање.

Кад би прочистио своју поезију, када би се ослободио претеране метафоричности Милисав Миленковић добио би низ песама које би својом унутрашњом лепотом и свежином говориле довољно и јасно и гласно о паклу, Стигу и свакодневци.

__________________________ Напомена уредника

Своје радове, први пут објављују у „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“  (постхумно) Митић и Срећковић.     И Рисојевић, такође, први пут публикује у „Заветинама“.

Advertisements