Ознаке

(Анђелко Анушић: Прозор отворен на висибабу и кукурек, Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2010)

Само један детаљ – нека историјска чињеница, назнака из народног предања, стих неке пјесме – довољан је Анђелу Анушићу да заснује и разграна причу, њену радњу и мисао, у различитим географским и временским правцима и да при томе постигне широку асоцијативност која читаоца напросто тјера да пожури према њеном крају, али и да се враћа неким пасажима, нарочито честим импресивним и само њему својственим описима, слојевитим пјесничким сликама и живим језичким „бојама“ којима осликава ликове и описује догађаје. То на најбољи начинм потврђује његов најновији, недавно објављени роман помало необичног али зато сликовитог наслова Прозор отворен на висибабу и кукурек, којим угледни издавач, Завод за уџбенике и наставна средства у Источном Сарајеву, потврђује да се враћа савременој белетристици.

Ово је још једно Анушићево дјело којим увјерљиво, посебним документаристичким поступком, фокусира подручје Крајине, те вјековне војне границе и тампон зоне између двају свјетова, западног и источног, на крају двадесетог, многи кажу – најкрвавијег вијека у људској историји. Але разјапљених чељусти, увијек гладне крви и жељне  да под своје шапе стрпају сваки изданак слободарског духа, на Крајину вребају с обје стране, и с оне која би да се прикаже цивилизованијом, и оне која својом правовјерношћу и искључивошћу хоће да прекрије и прекроји све што је другачије. Приповиједајући у основи једноставну ововремену причу (повратак на огњиште које је рат спепелио, трагање за доказом сопственог идентитета под избјегличким бременом, издржавање казне на Пастирском острву – то је земља удовица с које су протјерани Срби, а куће им остале да их конзервише вријеме, дневнички записи Саве Стијеље у тој пластично осликаној Анушићевој проклетој авлији, што чини други дио књиге), писац сликовито дочарава узроке и посљедице, потврђујући како се у само неколико ратних и поратних година могу смјестити вијекови и како ништа није случајно, како је боље нека историјска кретања тумачити похлепом „предодређених да владају свијетом“ него неминовношћу.

Већ првим реченицама (На граници је санитарни режим. Претресају од везица на обући до зубне закрпе.) Анушић наговјештава читаоцу да ће својеврсним, већ споменутим документаристичким поступком, посвећујући посебну пажњу детаљу и језичком инструментаријуму (зубна закрпа!), свог главном јунака Саву Стијељу, Крајишника сличног многима с овог, на ратове осуђеног подручја, придружујкући му нешто касније Птицокрадицу, човјека који је пјевице с ових географских ширина и дужина таманио и слао на западњачке незајажљиве трпезе, водити кроз стварни свијет судара и суноврата у којима се лако губи човјек, али проналази идентитет, првенствено онај национални. Већ на другој страници, у сусрету са легендарним Стојаном Јанковићем, наслућујемо могуће излете у историју чије нити и данашњу генерацију чврсто вежу за предачке судбине и усуде. Зато не изненађује што се упоредо с ововременом, приповиједа и прича о Петру Петровићу Пецији, Сави Мркаљу, Вуку Стефановићу Караџићу и многим другим познатим историјским личностима, о њиховим временима заправо, а готово је неизбјежно – писац је то добро осјетио и можда најприхватљивијим литерарним поступком „образложио“ – страдање народа коме и сам припада у првој половини посљедње деценије вијека иза нас повезати са страдањима у јасеновачким логорима смрти и неизравнаним рачунима из периода братства и јединства.

Безочно касапљење логораша у Казану (својеврсном босанском караказану, додали бисмо), узимање људских органа под плаштем мировне мисије, криминал који у историји људске цивилизације нема преседана, слика је која једноставно изазива језу, али и свједочи о томе да Анушић у савремену српску прозу уводи нову тематику. Суровој стварности, у којој слике хуманог потиру призори анималног, бестијалног, романописац додаје и  елементе фантазмагодичног, као да жели да потврди да је фантастика у „креирању“ нестварног немоћнија од стварности. Бивши човјек који пије ријеку, спајајући мртве и живе, на примјер, јесте та кохезиона нит коју можемо потражити у умјетничком дјелу, па и у овом роману, а која повезује претке и потомке у њиховој патњи, усуду и стремљењима. Јер, тај бивши човјек је у нашој свијести, и та спознаја још више брише границу између реалног и иреалног.

Сатирична жаока, често наоштрена брусом сарказма, неупадљиво стално долива мастило у Анушићево перо. Гротескна је, рецимо, слика лађе пуне ћириличних књига која плови кроз државу напросто захваћену епидемијом патолошког страха од овог писма. Суђење због нереда изазваног зато што се не може добити родни лист у мјесту рођења, само у назнакама подсјећа на Кочићеву Суданију, што свакако треба прихватити као чињеницу да су крајишки писци, па и Анушић, срећом, на неки начин изишли испод Кочићевог кожуха, као многи руски литерати испод Гогољевог шињела. Преименовање Ануша и Пастирског острва, на коме с осталима казну издржавају Саво Сијеља и Птицокрадица, у Висибабе и Кукуреково, или увођење у причу шкопљеника, специјалисте за Андрића, човјека који, без обзира на систем коме служи, из књига „непогрешиво“ трга „неподобне“ странице, дају роману оне вриједности по којима ће га читалац дуже памтити.

Приповиједајући патњу и понижња главног јунака, смјештеног у сами центар нове демокрације, рефлектујући индивидуалну причу на колективну судбину, Анушић ненаметљиво, готово узредно, такорећи шапатом на уву читаоцу, прича и врло занимљиву етнолошку причу. Тако, на примјер, када оштуљени, како језички осликава трагача за народним благом В. Караџића, долази у Обљај, писац читаоца, с правом би се рекло, части раскошним описом: По земљи, на извезеним столњацима, лежаху, као какав жртвени принос богињи плодности, хрпе јабука, крушака, грожђа, сувих шљива, кестена, пасуља; дружину им чињаху дрвене и стаклене пљоске с ракијом, двојнице, тамбурице, кашике и оклагије, дечја коританца од белог јавора, дрвета неурокљивог, да се с водом принова не проспе, не дај Боже; изрезбарене преслице са огледалцима за лепу, изгубљену прељу; плетени џемпери и чарапе од домаће вуне; женске мараме, црни, мушки шешири широког, чврстог, равног обода…

На тој широко заснованој таписерији крајишког етнолошког изобиља, прекодрински гост у потрази за народним умотворинама наићи ће и на (слијепу, што ће читалац касније сазнати) крајишку везиљу која црта и везе на платну, по жељи наручилаца. Крошња са заћуталом птицом; цвет, лептир; голуб и голубица на некаквом копнашцу, можда оном после Потопа; пшенични клас, једнохлебни, пре него што је нахрањено онолико гладних уста; јабука, али не рајска; гроздац виноградни, у своме безнадежству да ће икад бити изнесен на трпезу пред великаше злаћаније ножа; чаша с водом, пре него што је чудотворка била претворена у вино; заљубљени пар, људић и људица; коњи у пропњу, можда ови који су га довезли…

Читацу ће, такође, дуго у ушима одзвањати пјесма коју је Вук чуо и забиљежио у Топуском:

 

Ја не пјевам што ја јада немам 

већ ја пјевам да јаде растјерам.

 

Анђелко Анушић у роману Прозор отворен на висибабу и кукурек нуди читаоцу право богатство језичких медаљона и упечатљивих, веома оригиналних пјесничких слика, што овој прози даје посебну вриједност. Тако код Анушића пуцкетају церић и буковина у оргазмичном сједињењу, у своме паклу, док су пешадија и народ, гомила мушмула у рунфузи које је истресао неки праисторијски медвед из дубоких словенских шума. Сазнајемо такође да вече хриптаво дише као недоклано свињче, док дрхтаво срчемо зорино млеко, још пуно ноћног труња. Изнад ријеке виси танка кудеља јутарње измаглице малочас испала поспаној прељи

Дијалог код Анушића је веома смислен, па тако караулски капетан Мујо Хрњица, сасвим озбиљно каже: Вјетар ти је најопаснији инсан. Невјерник је то. Отпадник. Подмуклица. Увијек нешто носи и ћера, а не видиш шта. Нешто касније, ништа мање озбиљно, он ће устврдити: Јер, уљези су од шејтанског порода. Из пјесмарица побјегли. Утекли са гусала неком слијепцу…

Описи у овом роману заслужују посебну пажњу. Тако је В. Ст. Караџић теме склонио под фес што му барапски, несигурно чучи, као мир у Босни, на оној чупавој главурди, а закоровљени пут најсличнији је окрасталој рани. За порушене куће Анушић каже да су без темена. Без удова. Обезеничене. Куће слепице. Разрушено родно село Саве Стијеље (који је лица упалог, згњеченог као прегажена дечја лопта и који сам за себе каже да би се и огледало замутило од његовог лика)  само  је пустош која се нози отела, а оку утекла. Избјеглице су најчешће окрактерисане наоко овлашним потезима, али из тих кратких описа избија слика напаћене душе, као у овом примјеру: Упознајемо се унутра. Споља се познајемо. Сродници смо по отпалости, наметнутом греху и прећутном покајништву.

Да се сјети ко су Рашани и Морлаци, главни јунак ће рећи: Напрежем усахли мехур памћења, дувам у сламчице сећања, али ништа… Изненада у онај пробушени мехур ледено бризну кап можданог урина.

Неотклоњив, неуништив синдром проклете авлије на балканским просторима који су у фокусу интересовања Анђелка Анушића у овом роману, можда најбоље објашњава одговор Птицокрадице на питање Саве Стијеље зашто се одао виду криминала који му је даривао надимак: Зар мислиш да земља која је побила и протерала онолики народ, у оном светском и овом домаћем рату, заслужује да у њој певају птице?!

Да није било оваквог одговора с упитником и ускличником, не би било ни врло занимљивог, умјетнички вриједног, по много чему особеног романа Прозор отворен на висибабу и кукурек Анђелка Анушића.

___________________ (Извор: Ранко Павловић: Дочитавања. – УНУС МУНДУС, Ниш, 42/2012)

Advertisements