Ознаке

Берач малина (писац М- Тодоровић)

Берач малина (писац М. Тодоровић)

Кишно пролеће, снег кад му време није, град, поплаве, преполовљен род је ућутао малинаре, воћаре – пољопривреднике. Увек може да буде горе. Сада се и небо заверило против пољопривреде и сељака. Као у песми „Бог се драги на Србе расрди…“ Па не престаје киша. 13 јула паде град, обра малине, уби вишње, јабуке, опусти брда, по ко зна који пут увери да има нека сила што је понад свега.

Брало се по киши, отапаве прсти, до голе коже мокри берачи отимају од времена. Питам берачицу, бившу шефицу некада моћне фирме, како се овде нађе. Живот, вели. Ко све то да опише? Све пропада од силне воде, само трава буја, видиш како расте. Увозна је хемија храни, не можеш од ње да се одбраниш. Косим, а она иза  расте. Шапуће Сандбергове стихове: Ја сам трава; ја покријем све / Ја сам трава, / Пустите ме да радим… Није као ова наша, дивља и пргава, него је некако мекана, али лукава. Очас оно што гајиш савлада. Ништа зато, стићи ће нам јача хемија да је таманимо.

Непогода обра воћњаке, не одржа се ни купина, ни шипурак, нигде јабуку да убереш. A лане смо се јадали што јабуке откупљују по 5 динара. Џак јабука, пакло цигара. Сад нема ни то. Сељаци се нашли у чуду, шта сад да раде? Гракћу гладне вране, одавно нема житних поља. Веверице у чуду, нема лешника, а ни ораха. Стиже јесен празних ораха. Тек ћемо догодине да видимо шта нас је снашло…

Идем да видим чудо природе Височку бању у кањону Рзава. Путем од Ариља пролазим кроз села Радобуђа, Гривска, Крушчица, Радошево нема воћа, голе крошње, празни пропланци, обрани у тишини дремају малињаци. Ни кога да видиш, а камоли сретнеш. Бања, је веле чудо. (Немош се нагледати дивоте). Али ми смо још веће чудо. Бог био дарежљив, само да је памети, вода избија из стена, помаже свим невољама. И отиче у бели свет…Вода, паре…

Кажу дошо ђаво по своје. Нема више ђавола. Ђаво се преметнуо у човека и сада се бави политиком. Мења странке брже но сељак опанке. Вест да малинари штрајкују, ишту „поштену цену“ се понавља. Кажу да су се хладњачари удружили, не може им нико ништа. Заборавили како се малина гаји, како су се они  преконоћ обогатили, откуд им хладњаче, пумпе, хотели…И о томе у роману Д. Ненадића „Време кокошки“ један од јунака „… сипа жерав против лопужа који су начинили ладњаче па сад гуле кожу сиротињи, узимају јој малину по што оће, плаћају кад оће, раде шта оће, бесно се мећу и проводе, кркају, једу и пију док се не усеру, попуштили кајишеве на задњу рупу, док је онај сирома притего свој уз ртеницу…Додуше ретко који би се усудио да неком ладњачару тако што у брк скреше. Не би лопуже саме ништа могле почињети да не прде у исту тикву са овим на власти. Деле ш њима ћар и оно што се стекло на отмицу и превару…“

Пише у роману оно што сви знамо, пише колико је кило малина у свету „ А вође ове домаће јајцаре ладњачари плаћају за иљаду кила иљаду евра а и то ко да им здрав зуб чупаш“. Пише како јесте, али друкчије све изгледа када те живог деру. Откупили су, сада док свако узме своје, малинару шта остане. „Ни сурутка нам не остане“, јада се Раћо. Сравњују, траже да им однесеш признанице. Имају све у оном бучуку, тако Јован зове компјутер, него нас искидавају. Купују време, вели Гаврило. Питам газдарицу Југотрејда када ће да исплати. Треба да донесеш потврду да је домаћинство регистровано. Оно лањско не важи. Одем у Ариље, у трезор (нова служба !). Лист непокрености из катастра, иште Глас иза шалтера. Копија личне карте, копија картице наменског рачуна. Треба да идеш на адресу која у личној карти пише. Чудим се. Имање је овде, шта да тражим у Ниш (у). Нема логике, велим. Не зановетај чича. Следећи. Ако не ваља исправићемо. Ми тек када завршимо видимо да не ваља. Даље. Катастар тражи Захтев, треба: Такса за пружање услуга, такса за Буџет Републике Србије… Бирократија! Ништа ново. Тако је у нас од памтивека. Још је Винавер писао (1920) да „Србија има најстрашнију, најпокваренију, најненароднију бирократију која је гуши.“ То је било тада, сада је то ученије. Иду „Наши дани“ које Дис номад опева. И сад „Ништа ново нема / све је исто као јуче / сутра нам се горе спрема“

Пуче 2000 динара од сироте пензије, пуче глава, оде дан, оста секирација. Ћути, не ишту потврду да си жив. Тражиће, не брини. Све чине да што касније плате. 18. авг. сравнисмо признанице, на обрачуну три цене, а роба иста. Зашто? Како то да у Подрињу буде дупло већа цена истој роби, у истој држави? Договорили се ладњачари ововремене спахије. Стара песма: Њихова празна твоју пуну претеже.

Читам оно што знам и живим: „Тешко јадном сељаку, кукавцу сињем, гуји љутој, како год окренеш, испадне јебен“ тако пише класик Ненадић, јер зна. Читају његову књигу о малинарима у селу тајом. Неће да срде гуликоже. Ја у предаху читам Андрићеву приповетку „Мустафа Маџар“. Не да ми мира реченица: И крштеног и некрштеног свјет је пун гада…

(Опет М. Тодоровић- Друга, друкчија, брдска, непозната Србија. Трешњевица, 2014 - фотодокументација Заветина)

(Опет М. Тодоровић- Друга, друкчија, брдска, непозната Србија. Трешњевица, 2014 – фотодокументација Заветина)

     Како ли ће они чија се имања воде на очеве, деде?.. Много је „мртвих душа“ које се још воде на списковима. За гласање у реду, ово је нешто друго. Деценијама се није како ваља обављао пренос имовине. Није се могло, бежало се од мотике, у град, у свет. Просуо се народ на све стране. Из Трешњевице има душа на свим континентима. Како све ово распетљати? Распетљаће се када уђемо у Европску Унију, каже Гаврило. Видиш како је код њих све под конац. И калибрирано. Њима не смета киша као нама, увозимо сред лета патлиџан из Холандије. Тетовац из Кине, ужичку пршуту једемо од аргентинске говедине. Само, утуви, нећемо тамо тако лако. Није то као у кавану на Дивљаци, а ни у кавану не можеш празне кесе. Mораћеш да имаш, да се владаш по њиховим правилима, да играш како они свирају. Док нас наћерају да „променимо свест“, док нам мучене душе калибрирају, очи ће да нам побеле. Многи ће отићи на онај свет, неки одселити, неће се имати ко веселити када у ЕУ стигнемо.

До тада ће наши да нас тлаче, једни друге ће да давимо, ако ништа друго потврдама, таксама… Док све прибавиш, заборавиш шта си хтео, а можда када све прибавиш, кажу да може и без тога, мора, туго, нешто друго

Каже Андрићев јунак: „Када год ми је тешко ја укључим радио. Нигде нема таквог селамета као на радију.“ Укључим и ја. Слушам: „Хајде Јано кућу да продамо“. На другој станици: „Играј мала на цолове, даћу кола и волове“…

Advertisements