Pesma Stojanu jedini spomenik

Издвојено

Ознаке

RIZNU Radović, nazvanu Stojan Komita, jednu od srpskih heroina u Prvom svetskom ratu, koja se oružjem borila, odlikovao je i maršal Franše d’Epere Francuskim ratnim krstom sa palmama i dve armijske pohvale zbog junaštva u Topličkom ustanku protiv bugarskih okupatora. Kada je 1939. godine preminula, sahranjena je uz najviše vojne počasti na groblju „Dudova šuma“ u Subotici. Danas, nažalost, na ovom groblju nema ni njenog groba ni spomenika! Da nije jedne narodne pesme o Stojanu Komiti, za nju niko više ne bi ni znao.

Ovako je priču o Rizni Radović započeo Jovan Vukoičić (59), iz Beograda, kome su deda Boško i otac Vukašin pripovedali o junačkom životu Stojana Komite.

– Deda je bio plaćeni graničar u Kelebiji, a kao i Rizna, doselio se iz sela Prekopuce kod Prokuplja – priča Vukoičić. – Pošto je ona od kralja Aleksandra posle rata dobila pet hektara zemlje u Kelebiji, dogodilo se da sa mojima bude prvi komšija. Pričali su mi da joj je leva noga amputirana u ratu, pa je nosila drvenu „protezu“. Desna ruka, pak, bila joj je oduzeta zbog 15 uboda bajonetom. To su bile njene „uspomene“ na Toplički ustanak i bugarske vojnike.

Rizna je, kaže Jovan, Kelebijom, ipak, išla uzdignute glave. Nosila je muško odelo i šajkaču, bila „na muški“ podšišana i uvek o sebi govorila u muškom rodu. Potomaka ni bliskih rođaka nije imala, pa je kuću i imanje ostavila dedi Bošku.

– Uoči rata 1941. godine, deda je nasleđenu Rizninu kuću i zemlju oko kuće prodao, ostatak poklonio državi i vratio se u Prekopuce – veli Vukoičić. – Posle rata, odlazio je u Suboticu i palio sveće na Rizninom grobu, kad god je mogao. To je nastavio i moj otac. Ali, kada je pre 20 godina bio poslednji put, slike na spomeniku više nije bilo. Ja, nažalost, nisam mogao da odlazim, a kada sam nedavno saznao da nema ni groba ni spomenika, krv mi se sledila. Jedino što sada želim jeste da se taj spomenik obnovi.

U međuvremenu, Riznin život i junačko delo istraživao je i Borislav Čubrilo iz Subotice. On, pak, tvrdi da je sa inicijativom za obnovu spomenika, prvi put još pre pet godina, tražio prijem kod bivšeg gradonačelnika Subotice Saše Vučinića.

– Primili su me, međutim, njegovi savetnici tvrdeći da će mu sva dokumenta predočiti, a meni, potom, proslediti njegov odgovor – kaže Čubrilo. – Nikada ga nisam dobio, ali neću odustati. Ako spomenik ne obnovimo na stogodišnjicu početka Velikog rata, kada ćemo? Rizna je heroj Prvog svetskog rata i zaslužuje da počiva u miru na mestu gde je 1939. godine sahranjena.

On naglašava i da tačno zna da je Rizna sahranjena na groblju „Dudova šuma“, 30 koraka desno od Radićeve kapele.

– Inicijativu za obnovu ovog spomenika sa kompletnom dokumentacijom o životu Rizne Radović, ponovo ću, u ime „Srpskog kraljevskog ravnogorskog pokreta“, predati gradonačelniku Subotice za desetak dana. Nadam se da ćemo naći rešenje i ponovo podići spomenik heroini Velikog rata – veruje Čubrilo i recituje stihove narodne pesme:

Oj, Rizna, mlado momče,

zašto nam selo ostavi,

komitsko ruho obuče,

redenik teški navuče,

nazva se Stojan Komita,

s gorom se čarnom sastavi…

 

ISPOVEST “VREMENU“

Ispovest Rizne Radović, u dnevnim novinama „Vreme“ od 12. do 14. juna 1927. godine, zabeležio je Stanislav Krakov, legendarni urednik ovog lista. Trodelnu potresnu i iskrenu priču Stojana Komite Krakov je završio sledećim redovima:

„Zar niste nikakvo naše odlikovanje dobili, pitam je.

– Kažu da sam za Karađorđevu zvezdu bio predložen, ali je nisam dobio – veli setno ova herojska devojka, čija drvena noga i bezbrojni ožiljci vidno svedoče o njenom junaštvu i patnjama.

IZBEGLI SA KOSMETA

Rizna Radović je pričala da je „rođena u Krpimeju na Labu kod Podujeva oko 1901. godine“. Kada je imala osam godina, ubila je Albanca koji je nju i brata napao dok su čuvali ovce. U strahu od krvne osvete, sa roditeljima, bratom, sestrom i stričevom porodicom izbegla je u Prekopuce. Roditelje i brata odveli su Bugari januara 1917. godine, a sestra je umrla tokom rata. Ona se, kako je pripovedala Krakovu, „odmetnula u gorske hajduke pošto su je prebili Bugari kad je pošla na vodenicu u Jošanici“. Od prvog dana vojevala je u četi heroja Topličkog ustanka vojvode Koste Vojinovića Kosovca, a potom sa komitama Konstantina Milovanovića poznatijeg kao Kosta Pećanac.

Pesma Stojanu jedini spomenik | Reportaže | Novosti.rs.

Књижевна критика је данас, у дубокој кризи / Радивоје Микић

Издвојено

Ознаке

Књига „Прича и мит о свету”, повезана је с књигом „Песма и мит о свету”, о поезији Новице Тадића. Шта спаја ова два уметника?

Новица Тадић и Радован Бели Марковић су најпре савременици и припадници исте књижевне генерације. Обележило их је и то што су и један и други, једно време, имали маргинални положај у нашој култури. Кад је Новица Тадић отишао са овог света, Радован Бели Марковић је у изјави за новине рекао како је овај наш песник живот подносио као опекотину. То се може рећи и за самог Марковића. Повезује их, нема сумње, и дубоко трагично осећање живота и потреба да се трагика заодева у хумор и иронију. Код Тадића је у другој фази његовог песничког рада важно место добило и божје присуство у свету, док је Бели Марковић излаз из дубоке меланхолије,у коју западају његови јунаци,тражио у сфери метафизике, па је зато свог приповедача означавао и као „филозофа страха од гушења”,у тами доба и живота.

У каквом је стању данас књижевна критика код нас и шта је њен главни задатак?

Књижевна критика је данас, чини ми се, у дубокој кризи. Предстоји јој да изнова дефинише своју улогу и начине на које ће ту улогу да оствари. С једне стране су дошла велика теоријска сазнања, а са њима и један сложен и понекад мутан језик, неподесан за обраћање свима који нису књижевни стручњаци, док је са друге стране критичаре запљуснула велика књижевна продукција и издавачки и списатељски маркетинг који тражи голу апологију. Критика, то је моје мишљење, треба да обнови етичке постулате, да се, народски речено, врати поштењу, мада у друштву у коме је све у јавној сфери разореното не може бити лак задатак.

_________Извор: Језик књажевских канцеларија/ Радивоје микић: видети више: http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Jezik-knjazevskih-kancelarija.sr.html

Партизанска пропаганда у рату / цитат

Издвојено

Ознаке

„Потребно је зато створити толико много бескућника, да ови бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо.
> Припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи, али ће из освете да пале села. Онда ће нам сељаци, који тамо остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације.
Они који немају ни куће ни земље ни стоке, брзо ће се и сами прикључити
нама, јер ћемо им обећати велику пљачку.
> Теже ће бити са онима који имају неки посед. Њих ћемо повезати уза се
предавањима, позоришним представама и другом пропагандом. Тако ћемо
постепено проћи кроз све покрајине.
> Сељак који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа  не вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере. Само несрећници постају комунисти, зато ми морамо несрећу створити, масе у очајање бацити, ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира.“

Моша Пијаде на првом заседању АВНОЈ-а новембра 1942. у Бихаћу: [Документ се налази у Архиву војноисторијског института у Београду у фајлу Стаба врховне команде (ЈВУО) под ознаком К-12, 30/12.] (Препорука: Батуран)

 

KOMUNISTIČKI „JURIŠ“ NA SRPSKU PRAVOSLAVNU CRKVU / preporučeno

Издвојено

Ознаке

PROTOJEREJ SAVO B. JOVIĆ
UTAMNIČENA CRKVA
Stradanje sveštenstva Srpske Pravoslavne Crkve
od 1945. do 1985. godine

_________________________________________________

KOMUNISTIČKI „JURIŠ“ NA SRPSKU PRAVOSLAVNU CRKVU

 

“ A čuvajte se od ljudi, jer će vas oni predati sudovima,
i po zbornicama svojijem biće vas.
I svi će vas mrzeti zbog Imena Moga;
ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti. „
(Mt 10,17,22)

 

 

Komunistički juriš na Srpsku Pravoslavnu Crkvu bio je zaista silovit i nemilosrdan. Patrijarh Gavrilo Dožić (koji je za vreme Drugog svetskog rata uhapšen od strane Nemaca i oslobođenje, kao jedini verski poglavar, dočekao u Logoru Dahau), po povratku u Otadžbinu zatekao je u zatvoru preko šezdeset (60) sveštenika i jednog Arhijereja.

U pismu Josipu Brozu, od 29. marta 1949. godine, pored ostalog, Patrijarh kaže: „U najnovije vreme dešavaju se neverovatni slučajevi proterivanja sveštenika sa svojih parohija u mesto rođenja, i to sveštenika koji su na svojoj parohiji kao stalni proveli decenijama. U cilju zaplašivanja sveštenika i demoralisanja njnhove pastve izvršeno je niz grubih fizičkih napadaja na arhijereje i sveštenike.

Vladika bački Irinej (Ćirić) gažen je i premlaćen u Odžacima na dan 16. avgusta 1946. godine gde je došao radi kanonske posete, a tom prilikom je sveštenik Milenko Cvejanov izboden nožem od organizovane rulje.

Mitropolit zagrebački Damaskin je fizički napadnut i nemilosrdno zlostavljan u Pakracu, na dan 14. jula 1947. godine, gde je bio došao da preuzme dužnost administratora eparhije, a do današnjeg dana otežava mu se da preuzme svoju mitropolitsku dužnost u Zagrebu.

Mitropolit skopski Josif je nasilno isteran iz Vranja na dan 10. septembra 1947. godine, a uz njega je proteran i Crkveni sud Eparhije skopske.

Vladika gornjo-karlovački u Kistanju na dan 17. oktobra 1947. godine kad je pošao da obiće dalmatinsku eparhiju, kojom administrira, pošto je zlostavljan, prisiljen je da se vrati natrag.

Vladika budimljansko-polimski Makarije je ponižavan u crkvi manastira Svete Trojice kod Pljevalja, na Drugi dan Duhova 1948. godine i dok je od strane rulje, predvođene Nedeljkom Golubovićem, činovnikom državne prodavnice u Pljevljima, unutrašnjost hrama rušena i demolirana, on je nekoliko sati držan u oltaru u smrtnoj opasnosti. Tom prilikom je vršena nužda pred hramom i izmetom mazana ikona pred crkvenim vratima. Hram je ličio na pustoš kao da su vandali tuda prošli, što je narod podsećalo na teške dane našeg robovanja pod Turcima…

Kada je ovako postupano sa crkvenim dostojanstvenicima, piše dalje Patrijarh Josipu Brozu, nije teško stvoriti sliku svakodnevnih izgreda prema sveštenicima, koji su mučeni, zlostavljani, i na svaki način zastrašivani samo da se odreknu svoje službe. Spominjemo samo poslednji slučaj napada na sveštenika Manojla Krgu iz Vrela kod Titove Korenice, koji je na dan 21. januar 1949. godine u Titovoj Korenici, u prisustvu žene i sestre, kocima isprebijan naočigled vlasti a pri izlazu iz Vojnog odseka gde je bio službeno pozvan.

Istovremeno sa ovim organi državne vlasti pozivaju predsednike, blagajnike i sekretare crkvenih opštnna nagovarajući ih da napuste svoju dužnost kod Crkve, podvlačeći da vlasti nepovoljno gledaju na lica koja su funkcioneri crkvenih opština, jer sarađuju sa sveštenikom.

Na području gde je neprijatelj srušio dvesta pedsset (250) crkava dižu se danas dinamitom u vazduh preostale bogomolje. Na području oslobođene otadžbine nesmetano i nekažnjeno se oskrvnjavaju Srpske crkvene svetinje; bez suda ubijaju srpski sveštenici, premlaćuju srpske vladike i onemogućava im se opštenje sa pastvom…

Nebrojeni su slučajevi, nastavlja patrijarh, sprečavanja tradicionalnih verskih litija o Bogojavljenju i hramovnim slavama, badnjačarskih povorki i drugih lepih narodnih i verskih običaja. Isto tako veoma česti su slučajevi ometanja službe Božije u hramovima, bilo igrankom za vreme bogosluženja pred crkvom, bilo upadanjem u crkvu za vreme bogosluženja i pravljenja nereda. Sami organi milicije u Bukoviku, srez pljevaljski, upali su na Bogojavljenje za vreme bogosluženja u crkvu, dobacivali svešteniku razne teške i nepristojne izraze i pretili da će mu počupati bradu.

Organi vlasti u Nadinićima, srez gatački, naredili su svešteniku da smesta preknne crkveni obred i uputi se u Nevesinje gde se ima javiti mesnom odboru. Kad je tamo stigao (daleko 43 kilometra) rečeno mu je da ga niko nije zvao“.

Pisao je dalje Patrijarh o obesvećivanju i pretvaranju hramova u magacine za žito ili suncokret (Orahovac, Uroševac i Sjenica). Zatim, da su pitomci dečjih domova, pod nadzorom vaspitača, po crkvama uništavali sve što im je do ruku dolazilo (slučajevi u Blacu i Borču). Ovo su isto činili mnogi pojedinci i grupe, naravno sa blagoslovom vlasti čiji su predstavnici sa kapom na glavi i cigaretom u ustima ulazili u hramove uvodeći često u njih i svoje pse.

„Koliko se daleko ide u ovom pogledu – kaže Patrijarh – karakterističan je slučaj u Šumlju (Srem). Crkva je obijena, u crkvi je izvršeno demoliranje i uništavanje i izvršena nužda u samom hramu, pa i u Svetom Putiru, iz koga se narod pričešćuje. Ovo se desilo u vremenu kada je ključ od crkve držao Mesni narodni odbor, koji ga je oduzeo od crkvene uprave, da bi na crkvenoj kuli postavio osmatračnicu za nadzor nad žetvom i vršidbom žita. Obavešten o svemu ovome, sekretar MNO (Mesnog narodnog odbora) odgovorio je predsedniku crkvene opštine: „A valjda ti žao što se vrši nužda u crkvi“?

Vlasti su izvršile uviđaj i obećale da će krivci biti kažnjeni, ali nije poznato da je do sada išta učinjeno.

U isto vreme ruše se bogomolje, crkvene zgrade i ovaj se materijal otima i odnosi za svrhe koje nemaju veze sa crkvenom službom.

U Eparhiji gornjo-karlovačkoj, gde su ustaše uništile 145 crkava i 44 kapele, srušene su sada odlukom mesnih vlasti i one koje su samo bile oštećene, umesto da budu opravljene. Isto su prošle i oštećene crkve u Ploči, Komiću, Mutiliću i Srednjoj Gori. Crkve u Jasenku i Počitelju, koje su slučajno bile ostale neoštećene, takođe su srušene. Istih slučajeva ima i u Srbiji (G, Toplica, Đurđevo), Bosni (Skugrić, srez Modriča i dr.), u Sremu (Brestač), a u Rožaju je na traženje narodnog poslanika dinamitom dignuta u vazduh postojeća crkva da bi se materijal upotrebio u druge svrhe.

Pored rušenja, česti su primeri i oduzimanja crkvenih imanja, bespravnih seča crkvenih šuma od strane organa državnih vlasti, zauzimanja episkopskih domova, parohijskih domova, pa i čitavih manastira, kao što je slučaj manastira Gornjaka u eparhiji braničevskoj i Gornjeg Matejevca u eparhiji niškoj, a da pri tom crkvene vlasti nisu ni obaveštene.“

Možemo samo da pretpostavimo kako je Broz uživao čitajući patrijarhovo pismo iz koga je video „predan“ rad njegovih sledbenika na terenu. To što na pismo nije odgovorio ne čudi, jer su ga zadojili ruski komunisti koji su se još bezdušnije i bahatije ponašali prema Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

Navešću ovde tajno pismo koje je, 19. marta 1922. godine, Lenjin uputio Molotovu za članove Politbiroa i koje je našim bezbožnicima poslužilo kao recept za zločine prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi i njenom sveštenstvu…..

Izvor: Videti više: KOMUNISTIČKI „JURIŠ“ NA SRPSKU PRAVOSLAVNU CRKVU : http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/StradanjeSPC/Lat_StradanjeSPC03.htm

У друштву мртвих уметника / Белатукадруз

Издвојено

Ознаке

(Једно запажање. Из Бележница)

______________________

Пајкуска лоза

Пајкуска лоза, с-и Србија, Звижд (Фотодокументација „Заветина“)

Овај текст сам написао крајем новембра 1995. године , а уносим га овде , после дужег оклевања , тек почетком маја 1997. године. После другог читања ова књига стихова није исто што и после првог, као што ни после трећег читања није оно што је после другог.

Питање које је себи поставио овај аутор, сликар 1976. године , ја сам постављао себи пишући тај текст. Ко је, заиста, Милић Станковић?

Да ли је Милић , „неоспорно, као пјесник пандан себи као сликару “ , како пише на клапни ове књиге Др Василије Калезић (мада се Калезић убрзо и ограђује , кад каже да Милић „говори и нешто другачије од онога како слика“) ( Калезић пише да Станковићу слике „често служе као мотив за пјесму , објашњава нешто што се тешко може разумјети без представа о слици , иде у борбу прелазећи од кичице на перо , али „тјера“ своје у новом надахнућу које је пјесничко : сам и пуст, немиран и неспутан , „загњурен у себе“, итд.). Ко је, дакле, Милић од Мачве : лудак – како сам за себе тврди , или јуродиви? Или опсенар? Како разумети наслов његове друге објављене збирке стихова и колико садржај песама одговара наслову?

(На маргини књиге: Милић од Мачве : ПАЛИ САМ АНЂЕО ИЛИ ЈОШ ЛУТАМ:   Песме са палете, 1988-1993 , Београд , Милићево здање на Звездари, 1994, 152 стр.  )

* *

Не много млађи песник по годинама од Милића Станковића,  Милан Комненић, – битнији и уверљивији  песник, плоднији, у књизи ЈЕКА  има добар циклус песама Узлетео пали анђео, који –  нисам довољно расветлио. То расветљење овде може бити подстицајно, да би се схватила Милићева „магла“ на крају  Милићеве књиге о којој је реч. Поред добрих песама у том Комненићевом циклусу, постоји и занимљива песма  Молох :  У босанским бестрагијама / држава је важнија од свега, / иако се до јуче умовало / да ће одумрети. / Погорелце враћају у средњи век. / Уставна начела се одбацују, / телефаксом се шаљу хрисовуље. / Византију оживљавају протуве, / гусарећи на Дунаву. // На првим борбеним линијама / не знају да је Хегел / сматрао државу / ходом Бога у свету./ Бог не корача овом земљом, / корача Молох, идол амонитски , / коме се на жртвеник / приносе људи  (стр. 194 Комненићеве Јеке ). Зашто да не : могу се поредити песме два песника Комненића и Милића Станковића.

Или Милића Станковића и Јосифа Бродског. Или Милића Станковића и  његовог покојног кума Васка Попе.

Кад је реч о  миту у поезији, Јејтс је успешније једрио у Византију- од Милића Станковића, Ивана В.  Лалића и других наших песника. Оживљавајући Византију, Милић као песник једва да се као човек уздигао до снатрења о томе. Митологија је подесан језик , мит је употребљаван у поезији и сликарству и у прошлом и у овом веку. Тај метод повратка миту и старини и Византији, који је скицирао Јејтс, више су у нашој поезији следили Миодраг Павловић и неки други песници, него Милић Станковић.

Ми у нашој култури имамо сликара који су се успешно огледали и као песници : Ђура Јакшић, Милена Павловић-Барили, Леонид Шејка, Љубица Мркаљ и др. И то је добро, то је чак веома подстицајно. Шејка је написао врло занимљиве стихове. У једном од дневника (посмртно објављених), Шејка пише (1955-1960) :  И ево оног који ме одводи / у шуме одсечених руку / како сам слаб / глава у оклопу закопана / све мање чујем све мање видим / сада сам прикуцан на прагу сазнања

До сада сам погрешно видео распоред ствари. Видим сада где се прикупљају ; то су само њихове сенке ; као да сам у њихово ткиво зашао , тако сам мали. Све дрвене ствари : столице, ормани, прозори итд. СТАПАЈУ СЕ У ЈЕДАН БАЛВАН : ТО ИСТО СЕ ДЕШАВА СА СТВАРИМА ГВОЗДЕНИМ, КАМЕНИМ  итд. (сва истиоцања су моја – М.Л.).

Образовати једну приближну космогонију као резултат активности Ђубришта (. Шејка :Град – Ђубриште – Замак , 2, Београд, Књижевне новине , 1982, стр. 153). Могао би се поредити и песнички  покушај Леонида Шејке и Милића Станковића.Баш зато што су различити учинци и предмети певања. Шејку је привлачио кафкијански свет отуђености, бирократије, рушевине и отпад цивилизације , у којима је налазио – у Граду, пре свега – подстицај и пут кроз Лавиринт до Тераса свога замишљенога Замка или до савршенства. Бога. Милића Станковића опседа драма и трагичност не само националне историје, мељава историје, у којој је тражио и налазио подстицаје за своје стварање, већ и фолклор у најширем смислу речи. Шејка је био загледан у Отпад и Град, Милић у  српско село, националне химере, хеленски чаробни брег и православље. Станковић је, певајући о Византији, покушавао немогуће : да оствари синтезу хеленизма и православља, профаног и светог, и у томе није успео. Анализирао сам у своје време песму Јосифа Бродског Станица у пустињи  (в. у истоименој књизи, Београд, Нолит, 1971, стр. 89-91), која није само песма о рушењу (од стране тоталитарних, бољшевичких власти) једне грчке цркве у Лењинграду, већ је реч о остварењу које на најдубљи начин указује на проблем. Тако је мало Грка сада у Лењинграду / и , уопште, нема их много ван Грчке. / Или их је, барем , премало / да би се  сачувала   здања вере   (моје истицање – М. Л.) . Грци су, пише Бродски , “  имали само једну дужност. / Нису умели да је изврше . – / Ти, сејачу, рало своје чувај, / а време за класање ми ћемо одредити. / – Они своје рало нису сачували. // Ноћас гледам кроз прозор / и мислим о томе  где смо стигли. / И од чега смо даље : од православља или од хеленизма? / Шта нам је блиско? И шта је пред нама? / Не оечкује ли нас  друга сад ера?/ И ако је тако, шта нам је заједничка дужност? / И шта треба да јој принесемо на жртву?

Ако су Грци и Византија „изгубили своје рало“ , знамо ли прави одговор – зашто је било тако? Да ли нас могу утешити Милићеве идеје о Новој Византији? Колико је Станковићево схватање суштине овог проблема и историје близу потпуне истине? Јосиф Бродски има изврстан есеј Бекство из Византије (в. у књ. Удовољити сенци , Г. Милановац, Дечје новине, 1989), који – поред свега осталога – сагледава и Византију као други Рим, а Москву као Трећи. Бродски, уствари, критикује „линеарни“ развој светске историје, показујући како су баш из Византије, преузимајући неке њене дворске обичаје, Османлије стварале историју. Линеарни принцип историје је најстрашнија ствар на свету! Византија је била, како вели Бродски,  плодно тле за ислам  (стр. 332) и додаје: “ Али , у ма какву крајност човек запао приликом идеализације Истока, не може му никако приписати било шта слично демократској традицији.

Говорим овде о Византији до владавине Турака : о Византији Константиновој, Јустинијановој, Теодориној – о Византији хришћанској. Ето, на пример, Михаил Пселус , византијски историчар, пишући у својој  Хронографији о владавини Василија II , спомиње да је први министар био његов полубрат, такође Василиј, кога су у детињству , да би се избегле могуће претензије на престо , просто кастрирали. (…) Пселус извештава о томе узгред , као о рутинској ствари – каква је била на византијском двору. Н. е.  Ако је то н. е . , шта ли је тек пре н. е . ?  (стр. 332-333). Бродски још пита : “ И како се мери та е.? И да ли се уопште може измерити? Имајмо на уму да се то што је Пселус описао догађа пре појаве Турака. То јест , ни о каквом тамо Бајазиту-Мехмеду- Султану нема ни трага ни гласа. То је време у коме ми још тумачимо сакралне текстове, боримо се с јересима, сазивамо саборе, састављамо трактате. То чинимо једном руком, док  другом кастрирамо копиле да му не би , када одрасте , пала на ум идеја о престолу „ (стр. 333).

итд., итд.

ПЕСМЕ ИВАНКИ / Ђорђе Николић

Издвојено

Ознаке

МАЈКА ИВАНКИНА
Сестри Драгици

Када те Господ прими на свом Престолу
И кад се Божијем лицу будеш поклонила,
Ослобођена неизмерног материнског бола,
Који си на земљи читавог живота носила,
И кад будеш упитана:

Шта си на земљи богоугодно учинила?
 
Ти клекни, прекрсти се и недостојна,
Бешчујно, прозбори:

Теби сам се, Боже Оче, Благородни Творче,
И Блаженој Мајци, Пресветој Богородици,
Сваке туге и бола исцелитељици,
И Њеним чудотворним иконама
Казанској, Владимирској, Млекопитатељници и Тројеручици,
И Сину  Твоме, распетом, Исусу Васкрснику,
На сваком кораку покајно молила.

Свакој сам уцвељеној руци,
 Колико сам могла, уделила.
Жеднога сам напојила, гладнога нахранила,
Безнадежног утешила, сироче закрилила.
 
На свачију рану мелем утехе привила,
На сваки камен, хлебом сам узвратила.

Ни наједну ватру раздора нисам уље долила,
За сваког сам се паћеника усрдно Богу
                  помолила.
 
На почетку и крају дана,
Увек сам се благодарно прекрстила.
Дуготрпељиво сам своје
Обездећено крило подносила.

Највећа учињена ми злодела сам
Опростила.

Богопонадана сам да се о Божје Заповести
Ни знано ни незнано нисам огрешила.

Царству Небеском, а не земаљском,
Душу сам своју предала,
У Тебе Господе и Мајку Божију сам
Свом својом грешном душом веровала,
Једино сам крстом напрсје своје красила,
Свагда вам Име у себи молидбено шапутала,
УХриста Спаса се свуда и свагда уздала,
Свим срцем сам вас љубила,
Овом часу сам се сваким својим дахом надала,
Моју јединицу, Богодаровану, Иванку сам
родила
И Богомајције у крило предала.

Цветне недеље, на празник
Свете Мученице Матроне Солунске,
9- 4- 2012.

                                                                           НЕ УБИЈ

Како је Драгица ? –
Пита ме један Божији човек.

Као мајка без детета,
Изустих са уздахом.

Он ћути.

Не знам како су они који јој
Убише Иванку?

Он ћути.

Сваки је уклео
Свако своје колено
До деветог,
Ако га буде имао.

Он ћути.

Што ћутши, оче?

Не до деветог, прозбори,
Него у вечност,
По Шестој Божијој заповести.

На Претпразништво Рођења Пресвете Богородице,
2О. 9- 2О12.

       ____________Напомена уредника: видети више:

 http://zavetinekruna.blogspot.com/2012/11/blog-post.html

Како се некад то радило, или : УМЕСТО АУТОБИОГРАФИЈЕ / Маринко Арсић Ивков

Издвојено

Ознаке

ИРО „ПРОСВЕТА“

ООУР „Издавачка делатност“

Београд, Добричина 30.

 

Пријављујем се, на основу расписаног конкурса, за попуну радног места УРЕДНИКА У КЊИЖЕВНОЈ РЕДАКЦИЈИ. Испуњавам тражене условове и прилажем доказе:

– „познати културни и јавни радник“ – као уредник „Књижевне речи“, прозни писац (књиге „Чему нова критика“, „Међедовић“), драмски писац (ТВ драма „Шта се догодило са Филипом Прерадовићем“), књижевни критичар, есејиста и преводилац присутан сам у књижевном животу више од десет година;

– „висока школска -према“ – прилажем оверену фотокопију;

– „осведочени критеријуми у оцени стваралаштва“ – то показују критички текстови које сам као стални књижевни критичар објављивао у „Књижевној речи“ и „Омладинским новинама“, „Делу“ и „III програму Радио-Београда“, „ОКУ“ и „Младости“, уз посебну напомену да сам увек деловао НЕЗАВИСНО, сходно сопственим убеђењима, тражећи у књижевном делу само једно: књижевну (уметничку) вредност, за шта су се људи у „Просвети“ увек залагали;

– „познавање два светскајезика“ – „познајем“ их четири (4) што доказују објављени преводи;

– „морално-политичка подобност“ – пошто ни у домаћим, а ни у страним речницима и енциклопедијама не могох пронаћи одгонетку за то опште место југословенских конкурса (залуд сам је тражио и у још увек важећем Уставу СФРЈ), а желећи да удовољим последњој реченици овог конкурса („Непотпуне и неблаговремене пријаве неће бити узете у поступак разматрања„) прилажем ПОТВРДУ о својој норално-политичкој подобности, потписану од грађана којима су позната моја уверења и владање, а који, махом, и сами припадају „познатим културним и јавним радницима“.

Слободан сам предложити конкурсној комисији да пре доношења одлуке, с обзиром да је реч о чину значајном за српску и југословенску културу и књижевност, позове све „кандидате“ на разговор, е да би се виделе њихове „уредничке концепције“.

 

Маринко Арсић Ивков

Београд, Мике Аласа 52

 

Ми долепотписани ПОТВРЂУЈЕМО да је друг МАРИНКО АРСИЋ ИВКОВ, књижевник из Београда, морално-политички подобан за вршење уредничких послова у Књижевној редакцији ИРО „Просвета“ из Београда:

 

  1. Софија Арсић, правник
  2. Петар Цветковић, књижевник, в.д. главног и одговорног уредника „Књижевне речи“
  3. Ибрахим Хаџић, књижевник, уредник у ТВ Београд
  4. Ристо Витанов, новинар ТВ Београд
  5. Божидар Калезић, редитељ у ТВ Београд
  6. Мирко Жарић, песник, новинар „Јединства“ из Приштине
  7. Мића Милић, слободан филмски радник
  8. Мр Милорад Ступовски, вајар
  9. Слободан Шијан, филмски редитељ
  10. Војислав Стојановић, асистент на Универзитету у Београду
  11. Данило Киш, књижевник
  12. Живадин Митровић, новинар Студија Б
  13. Борислава Видовић, сликар
  14. Марина Рајевић, студент
  15. Микан Мариновић, правник
  16. Александар Илић, асистент на Универзитету у Београду
  17. Тодор Терзић, песник клокотриста
  18. Др Данило Баста, асистент на Универзитету у Београду
  19. Ново Шћекић, књижевник
  20. Драгиша Ајдић, књижевник и сликар
  21. Душан Бјеловук, правник
  22. Предраг Богдановић Ци, песник
  23. Мирослав Јосић Вишњић, књижевник
  24. Милисав Крсмановић, песник, уредник „Песничких новина“
  25. Перо Мужијевић, доцент на Универзитету у Новом Саду
  26. Илија Мољковић, слободан јавни и културни радник
  27. Мирјана Милојковић, уредник ТВ Београд
  28. Милош Гвозденовић, филмски радник
  29. Недељко Убовић, карикатуриста
  30. Драган Лубарда, сликар

Извор: Маринко Аресић Ивков: ЗАПИСИ КЊИЖЕВНОГ ПАТОЛОГА. – Едиција БРАНИЧЕВО: Пожаревац, 2012. – стр.: 15-18

HVALITE ME POSLE SMRTI / Novica Tadić

Издвојено

Ознаке

HVALITE ME POSLE SMRTI

Hvalite me posle smrti.
Biću tada varnica
ognja paklenog, ili takvo
(ništavno i neuhvatljivo)
štogod.

Hvalite me posle smrti.
Znam, vi to možete.
Vi ste uvežbani i spremni.
Vi pevate u crnim horovima.

 

BLAGODARIM TI, GOSPODE

Blagodarim Ti, Gospode, što si me kroz mnoge sablazni proveo. Ali, breme je moje teško; život moj među ljudima, grozan je. Zato, pritekni, Milostivi. Svu nadu svoju polažem u Tebe, hrano i ogrevu moj mili. Znam da je svet neobičan prizor, no Ti, Ti mi pomozi da na zle sile pažnju ne obraćam. Odvrati me od vražjih mamaca. Tebi slava i hvala; Tebe slavili i hvalili u vekove.

Uvod u „Rusalj“ / Belatukadruz

Издвојено

Ознаке

A vi, Duhovi, što donosite zagonetne snove i priviđenja (krv, ubistva, masakre; ratnike na granama visokih topola i golubove grivaše, rajske vrtove…), livade, krila aviona slomljena, ribnjake pune lisnatih ribica, lepe mlade žene, i žene u poznim godinama – brkate (iako ne starije od pedeset i četiri leta), susret poklisara na granicama međa staroga imanja, staroga groblja, poseda zakorovljenog, uzbune oko i ispred garnizona, okršaj kraljeva i okršaj kraljica – hoćete li nam se opet javiti i reći jednostavnijim rečima patrijarhalnih proroka odgonetku snova užasnih?

Nisu to eksplozije iz kamenoloma, jer odjekuju iz daqine. Iz ravnice daleke i široke kao iščezlo more. Jer i mora iščezavaju, zelena , uzburkana i duboka. Nestaju naseqa čitava, grobqa lete u vazduh, isparavaju u visinu kao iščezla mora.

Doline su grobnice, praznina je grobnica. Ovde je grobnica, a ispod ove grobnice ima još osamdeset i kusur grobnica. Znaju arheolozi i paleontolozi o čemu govorim. Znaju proroci i oni što bdiju.

Bdenje već traje sto godina: 1899 – 1999.

Niko ne vidi da dolaze po mesečini: prorok Matija, koji je postao anđeo, kao i njegov stric Miloš: jer ležu rano, kao kokoške. Dolaze da objasne ono što su već jednom rekli o novom narodu što uskrsava kao zelena trava na našim livadama.

I naša ludost, žudnja da pobedimo čitav svet, iako je mudrije bilo poslušati mesečare (nepismene kremanske proroke) i pobediti sebe, jer se na izmaku milenijuma ta pobeda samo uzima u obzir.

Toliki gledaju u zvezde i niko ne vidi. Pustoš: ogromnu i sivu kao more. Ludilo; idolopoklonstvo; ono što je mnogima došlo glave. Pustoš seje ludak, što će završiti kao i svi bliski mu; prokletstvo i pustoš brizgaju sa neba kao jesenji pquskovi bez prestanka. Pustoš se ceri iz pukotina : geometrija paučine srebrna kazuje, kao i kolona mrava, da pust je i mrtav dom, i da su ukućani pali u neopisivu letargiju. Neki se ruše i obuzima ih drhtavica, u kojoj buncaju, iz koje ih može povratiti pisak gajdi i violina – ne zvuk sirena za vazdušnu uzbunu, i vi, Duhovi!…

Гилберт КИТ ЧЕСТЕРТОН ПРАВОВЕРЈЕ

Издвојено

Ознаке

Са енглеског превео Душан Јагличић

Правоверје као свакодневни избор

 

Има ли хришћанин право на осмех? Или је правоверник осуђен на вечну озбиљност и тугу?

За одговор на ово питање можемо се обратити енглеском писцу Гилберту Киту Честертону.

Честерон је – католик. И то је за похвалу.

Но, ако би неко рекао да је Пјотр Чаадајев* католик онда ће то (у мом систему вредности) звучати, већ, огорчујуће.

Нису то никакви двоструки стандарди. Просто је нога постављена на једну исту степеницу, али у једном случају одиже главу ослоњену на ту ногу увис, а у другом случају иста та нога, на истој степеници – обрушава главу надоле.

Честертон се родио 1874. године у протестантској земљи (Енглеској), као протестант (англиканац). Католичанство је његов – зрели (у четрдесет осмој години), свесни и протестни избор. То је корак у искањима традиције.

Савременост ти каже овако: ево, једном ти је припало родити се у мом феуду, зато си ти, човече, моје власништво, и зато изволи гледати на свет онако како ја, Блештава Савременост, изволевам гледати…

Али, Правоверје које је тражио Честертон – то је компензација случајности рођења: „Традиција може бити ближе одређена као ширење права. Јер традиција даје право гласа најугњетенијој од свих класа, нашим прецима. Традиција је демократија мртвих. Традиција се одупире подређивањy малој и арогантној олигархији оних који су пуком игром случаја ту, у пролазу. Све се демократе противе ниподаштавању човека због рођења у несрећним околностима; традиција се противи ниподаштавању човека због тако несрећног случаја као што је смрт. Демократија нам говори да не занемаримо мишљење доброга човека, чак и ако је наш лакеј; традиција од нас захтева да не занемаримо мишљење доброга човека, чак и ако је наш отац. Ја, ни у ком погледу, не могу раздвојити идеје демократије и традиције; јер је тако очигледно да су оне истоветне. Позовимо мртве у наше градске већнице. Древни Грци су гласали камењем; ови ће гласати својим надгробним плочама. Све ће бити сасвим законски регуларно: већина надгробних плоча, попут многих гласачких листића, обележена је крстом.“.

Да, ја не могу да не живим у свом, у двадесет првом веку. Али, могу да живим не оним што је тај век саздао или порушио, него оним што је било откривено у прошлим вековима. Солидарност са традицијом даје ослобођење од тоталитарних претензија савремености која се труди да замени твоје очи својим линковима.

Тако гледано, за аутора „Правоверја“ прелаз у традиционално католичанство (не заборавимо да је Честертон живео у епоси кад католичка црква још није ни слутила шта је то Ађорнименто – то је био завеслај против тока, то је корак од новијег (антиклерикализма и протестанства) према старијему. Корак на страни правоверја.

Међутим, ако руски човек прими католичанство – то је корак од православља. Степеница је иста. Али, православље сада више није пред твојим очима, него остаје иза твојих леђа.

Избор побуњеника, дечака (и цивилизације, која опева младићке моде), углавном је у томе да утекну из дома и преврну земљу наглавце. Избор Честертонов је – да остане у кyћи. Чак у таквој кући која прокишњава.

Лако је отићи у протестанте, формирати своју вероисповест и објавити да правих хришћана у вековима који су се протегли између Христа и тебе, није било. Лако је аминовати антицрквеним критичарима: „Јој-јој, крсташки походи, ај-ај, истраге над јеретицима, ах-ах, какви су то били рђави хришћани! (А у себи, додавати: ‘За разлику од мене'“).

Најтеже је – часно ући у традицију. И рећи: „Историја Цркве – то је моја историја. Wена светост – моја је светост. Али, и њени историјски греси – моји су греси, а не ‘њихови'“. Стати на страну цркве чак и на далеке прилазе који су прекривени баријерама „инквизиције“ и „крсташких похода“ – то је истински чин. Чин, тим тежи, што, истовремено, иста та Црква још није покушала да подигне те баријере својим посебним покајним декларацијама.

Честертон располаже дивним чулом укуса: без обзира на његову припадност католичкој традицији, у његовом стваралаштву се не одражавају специфичне католичке догме. Колико је мени познато, ни једна страница није написана у корист папске непогрешивости. Има разлога да поверујем да Честертон није веровао у ту најновију ватиканску догму. Али, будући апологета здравог разума, он је схватао да се у дату тезу може веровати само ако се изврши саможртвовање разума. Не, таква жртва бива неопходна: здрав разум потказује нам да је, понекад, најздравије решење – управо његово саможртвовање; јер је нездраво сматрати да је сав свет изграђен у потпуној сагласности с мојим представама о њему. Међутим, на такву жртву Честертон призива ретко. И то искључиво Јеванђења ради, не ради Ватикана.

Једном се Честертон, чак, критички одазвао на то мишљење које је стекло место у католичкој традицији (истина, не знам да ли је то сам Честертон знао). Има, код њега, оглед под именом „Добри сижеи које су велики писци упропастили“. У том огледу постоје и следеће речи: „Библијска мисао: све туге и грехе породила је распаљива гордост, неспособна да се порадује, ако јој није дато право власти – далеко је дубља и тачнија, него претпоставка Милтонова*, да је благородни човек пао у грех због витешке оданости дами“.

Код Xона Милтона, у суштини, Адам излива своја осећања већ сагрешилој Еви: „Да, ја сам одлучио да умрем с тобом! Како да живим без тебе? Како да заборавим наше нежне разговоре, љубав која нас је тако слатко сјединила?“*. По песниковој претпоставци, „не саслушавши разум, без колебања, он окуси. Јер није преварен, знао је шта ради, али је направио преступ, чарима женским покорен“.

Али то није аyторска Милтонова измислица. Више од хиљаду година пре њега такву хипотезу је изложио свети Августин*, претпоставивши да се Адам покорио супружанске верности ради (а не зато што је пао у прелест). „Следио је сyпруг супругу не зато што је уведен у обману, поверовао јој је као да говори истину, а затим јој се покорио ради супружанске везе. Апостол је рекао: ‘И није Адам у прелести, али жена, пала у прелест, паде и у грех*. То значи да је она за истину примила оно што јој је говорио змијац, и није хтела да се одели од јединственог општења с њим, чак ни у греху. Због тога Адам није мање крив, напротив, сагрешио је свесно и разумски. Зато Апостол не говори: ‘Није сагрешио’, већ говори: ‘Није у прелест пао’… Адам је дошао на помисао да он врши оправдавајуће нарушавање заповести, ако не остави другарицу свог живота у друштву греха“*.

Ово објашњење је дивно. Али, ипак је остало само маргиналија* хришћанске традиције. Честертон је преко очарљивости Милтона и Августина имао снаге да прекорачи и пришао је таквом тумачењу пада у грех, које је ближе погледима источних Отаца.

Уопште, „Правоверје“ Честертона – није катехизис, није одбрана неког догматског текста („Правоверје“ Честертон пише тринаест година по свом преобраћењу у католичанство). То је одбрана система вредности. Хијерархије вредности.

Вредност без хијерархије – то је суђење према тренутном укусу (то јест, опет зависност од случајних утицаја савремености на себе саму). Али, чак и добре ствари морају да буду доведене у ред. На различити начин треба да светле Сунце и Месец. Иначе, човек губи оријентацију, добија вртоглавицу и пада у несвест. Честертона брине то што је „свет пун доброчинитеља, сишлих са ума“. Ствари, саме по себи, добре су, али нису оно главно, заслепљују собом и затамњују све остало. Лек погодан за лечење једне болести, препоручује се у сасвим друкчијим околностима…

Честертон  прерађује оружје црквених непријатеља. Ви сте логични – и ја ћу вас стално позивати на логику. Ви сте иронични – и ја ћу бити ироничан. Ви сте за човека – и ја сам за њега. Само Христос је умро за човека, а ви за свој наставнички хуманизам хонораре добијате…

Чему учи Честертон? Да се не жури са „да“ и „не“. Да се не бојимо да останемо у мањини и да се не бојимо бити са већином. Дух „хетеродоксије“ куша на различите начине. Час на једно уво шапће: „Правоверци су у мањини, и зашто би био с њима, зашто да се издвајаш!“ – а час, одједном, прилази другом уву шапућући: „Па како ти, тако паметан и оригиналан, можеш ићи у маси са већином. Покушај нетрадиционалним путем!“

Уколико Честертон говори о традицији и због поседовања традиције у себи – његове мисли нису оригиналне (код опонената традиције оне такође нису оригиналне, али су, уз то, и рђаве). Феномен Честертона није у томе – шта, већ у томе – како говори. Он је – рестауратор који узима запрљани мутни бакрењак и чисти га тако да он опет постаје блистав. Рекло би се, хришћанство потрто у последњих деветнаест векова, он се труди да представи као најсвежију и неочекивану сензацију. Још Честертон уме и спуштати себе на земљу. У свакој полемици, не дозвољава себи да узлети над опонентом или над читаоцем и да га одозго почне поливати јелејом подуке или мудровања.

Може бити зато што је своју веру нашао на земљи. Он није тражио знамења на небесима. Он је само пажљиво гледао куд гази. Он је волео своју земљу, своју Енглеску – и приметио да њена лепота прораста кроз њену земљу вековима – али из зрна, донесеног из Палестине: „Покушао сам за десет минута да одредим истину. И увидех да сам се одвојио од ње осамнаест векова“. Због тога се Честертон не осећа као пророк, посланик небеса. Он просто вели да Јеванђеље тако давно већ лута по свету, да ће свак ко усредсређено гледа у сваком правцу – час овде, час на земљи, приметити плод тог јеванђеоског лутања. И још вели, ако је Јеванђеље раније помагало људима да живе и да се уљуђују – као по некој команди  одједном су га, у данашње време, почели сматрати антихуманим.

У овоме је – необичност Честертонова. Он је открио оно што се налазило пред очима већине. Као личну победу, неочекивано-изненадно подарену управо њему, он је прихватао то што се за људе прошлих столећа само по себи подразумевало. Не цениш Земљу док ти не почне измицати испод ногу.

Честертон је неочекиван тип човека. То је – мушкарац који цени домаћи спокој. Окорели полемиста (који, по његовим сопственим речима „никад у животу није ускраћивао себи задовољство да се препире са теософом“) и љубитељ домаћег огњишта, апологета кућног прага. Кад желе да те истерају на улицу где се митингује – онда се кућни праг испоставља слободним избором у одбрани слободе.

Домољубље је веома драгоцено и животно важно својство нашег времена и у нашој црквеној средини. Када брошуре и оговори многе црквено-свакидашње напоре представљају као апокалиптички „експлозив“, а као критеријум православља узимају спремност да под хитно кидну с лица места и, сипајући анатеме, одбегну у шуме од „пописа“, „пасоша“, „екуменизма“, „модернизма“, „топлохладнога“ и томе слично, онда је веома корисно научити како се може веровати и без раскида са средином. Веровати озбиљно, веровати читавом својим животом – али без хистерије, без прелесних одушевљења. Како је могуће водити полемику – и при том не киптати од беса. Како је могуће говорити о болу – и притом дозволити себи осмех.

Честертон је једном рекао да је доброг човека лако препознати: туга у срцу и осмех на лицу. Руски савременик Честертонов сматрао је то исто: „Под претњама, на бyри, у животној студени, уз тешке губитке, када си посустао, бити осмехнут и једноставан – највиша је уметност на свету“. То је – Сергеј Јесењин*.

Уза сву своју полемичност, Честертон прихвата свет хришћанства као дом, а не као опсађену тврђаву. У њему треба живети просто, а не одбијати нападе непријатеља. А ако је то једном настањен дом, онда у њему може постојати оно што нема везе са ратним стварима. На пример – дечја колевка. Напоредо са њом – књижица бајки.

У бури данашњих дискусија око „Хари Потера“* мени је било утешно да пронађем неколико Честертонових огледа („Драконова бака“ и „Радосни анђео“), у одбрану бајке. „А ипак, ма како то чудно било, многи су уверен да се бајке не догађају. Али, онај о коме говорим, није признавао бајке другом, још чудноватијем и противприроднијем, смислу. Био је убеђен да бајке не треба приповедати деци. Такав поглед… односи се на она нетачна мишљења која се граниче са најобичнијом подлошћу. Постоје ствари које је страшно наследити. Чак и ако се то чини, као што сада веле, свесно, сама радња не само да осуровљује, него разара душу… Тако деци остављају у наследство бајке… (…) Озбиљна жена ми је написала да деци не треба давати бајке… зато што је сурово – плашити децу. Исто тако се може рећи да су за госпођице штетне сентименталне повести, зато што госпођице над њима роне сузе. Очито, ми смо сасвим заборавили шта је то дете… Ако од детета отргнете гноме и људождере, оно ће их саздати само. Оно ће измислити у тами више ужаса него Емануел Сведенборг*; оно ће створити огромна црна чудовишта и дати им страшна имена које нећеш чути ни у бунилу безумника. Деца уопште воле ужасе, а опијају се њима, чак и ако их не воле. Схватити, када им баш због њих постаје лоше исто тако је тешко као и схватити када ће се слошити нама ако смо својевољно ушли у безизлаз неке високопарне трагедије. Страх – није до бајки. Страх долази – из саме душе (…) Бајке нису криве за дечје страхове; нису оне утувиле детету мисао о злу или настраности – та мисао живи у детету, јер зло и настраност постоје на свету. Бајка мучи дете само по томе што чудовиште може да победи. Дракона ми познајемо од рођења. Бајка нам даје Светога Георгија (…) Узмите за пример најстрашнију бајку браће Грим* – о јунаку који није познао страх, и схватићете шта желим да кажем. Тамо постоје ужасне ствари. Посебно сам запамтио како су из камина испале ноге и кренуле по поду, а затим им се присајединила и глава. Шта да се тради, то је тако: али суштина бајке и суштина читалачких осећања нису у томе – они су у томе да се јунак није уплашио. Најдивније од свих чудеса јест његова неустрашивост… Много пута у младости, страдајући од неког давнашњег ужаса, молио сам Бога за његову одважност. (Неочекивани Честертон, Приче, Огледи, Бајке; Москва, 2002, 134, 138-140).

Можда ће савременим младим људима бити лакше да схвате Честертона ако погледају филм „Последњи самурај“*. То је филм о томе како се лепота противи новоме. О томе како је храброст потребна да би се одбранио „врт који су посадили моји преци“. Кад сам гледао тај филм, у самурајевим речима о томе да он црпи радост од приближења врту који је 900 година пре тога засадила његова породица, јабучица у мом грлу почела је да поскакује. Ја немам такав врт. Не знам где су гробови мојих прадедова. У стану у којем је прошло моје детињство, сада живе сасвим туђи људи… Али, ја имам православне храмове. И радостан сам и поносан да сам удостојен части шетње над тим плочама по којима су ходала поколења мојих предака, прилажења истој икони и, основно, узношења исте молитве, на истом језику којим су говорили кнез Јарослав Мудри* и Преподобни Сергије Радоњешки*.

Ми, православни, ми смо староверци Европе. Чувамо ту веру коју је у свим подробностима делила читава Европа током првог хиљадугођа хришћанске историје. Чувамо онај систем вредности који је одисао класичном европском културом, у романима Виктора Игоа и Чарлса Дикенса, у музици Јохана Баха и Лудвига Ван Бетовена. Наш раскол са Европом догађа се не толико у простору, колико у времену. Ми смо блиски оној Европи од које се одрекла култура постмодернизма.

Али није се читава Европа одрекла својих хришћанских корена. Постоји у њој културна мањина, хришћанска, умствена, мањина. Баш њу треба умети видети и ценити. У ноћној бици лако је побркати пријатеље и непријатеље. Да се то не догоди, не треба мислити као да је све, рођено на Западу и стигло са Запада, несумњиво непријатељски настројено и рђаво. Треба налазити савезнике. Треба ценити она дела савремене западне културе која плове против таласа „холивудовштине“. Некада је Хомјаков* маштао: „Ми ћемо побудити сусретне токове – против токова!“ Честертонов пут  управо је такав.

…Скоро сто година прошло је откад је Честертон написао „Правоверје“. И само једна особеност његове публицистике чини се застарелом. Он је поделио драгу предрасуду писаца деветнаестог века који су ветровали у разумност својих читалаца и опонената: „Ако мој читалац урачунљив и частан – не може да се не сложи са снагом моје логике и са јасношћу мог језика!“

Ми данас одвећ често сусрећемо публицисте и политичаре који не сматрају потребним да буду часни и логични. Мржња према хришћанству у Честертоново време носила је рационалистичку маску. Данас, она далеко чешће бива неприкривено ирационална – цинична или „поседнута“.

У оба случаја аргументи не помажу. Од користољубиве циничности обрнуте цркве у прошлим вековима лечио је хришћански државни длан (јер је поставио врачаре у такве финансијско-животне услове, да је тамо било неугодно изложити се). А од поседнутости Црква је, кроз све векове, познавала један некњишки лек: молитву. За разлику од првог рецепта, тај је примењив и данас. Честертон је то знао и овим темама је у „Правоверју“ посветио поглавље „Сумашедши“.

Али постоје и, просто, људи. Обични људи, непоткупљени и непоседнути. Они којима понешто у „Правоверју“ може остати и нејасно. Са њима се може говорити – језиком човековим.

С друге стране, док су у различитим земљама Европе скупљале моћ масовне идеологије, Честертон је смогао снагу за свест да чак и најантихришћанскији философско-идеолошки системи нису до краја, ни потпуно, окренути непријатељски према хришћанству. У њима постоји једна црта, блиска црквеној традицији: вера у снагу и значење речи, захтев за свесном изградњом сопственог живота. У роману „Лопта и крст“, последњи ударац по хришћанству не наноси јерес, него одсуство мишљења и равнодушност. Попси. „Фабрика звезда“*. Ратоборни атеиста – чак и он испада Христов савезник и непријатељ антихриста, зато што истрајава у томе да је избор вере важнији од избора марке јогурта.

У свету „малих људи“, „последњих људи“ (аналогни есхатолошки кошмар посећивао је Ничеа и Достојевског), онај ко иште и верује у неочигледно, чини се неморалним. У Честертоновом роману такви људи се налазе под демократском контролом већине, то јест под контролом полиције која је пуномоћна да издаје „легитимације о нормалности“. Уза сав свој наглашени здрав разум, Честертон је схватао да хришћанин мора, такође, умети да буде резонер и јуродиви.

За руског, пак, читаоца, посебно ће радосно бити сазнање да је улогу главног противника антихристовог Честертон доделио – афонском православном монаху.

 

 

Ђакон Андреј КУРАЈЕВ  

Из књиге „Зашто су православни такви“

 

 

__________________

 

Пјотр Чаадајев (1794-1856) – руски хришћански философ, писац знаменитих „Философских писама“ и „Апологије лудака“. Године 1836. његов часопис „Телескоп“ је забрањен, а он сам проглашен сумашедшим. Словенофили су га оптуживали као симпатизера католичке цркве (за шта има основа), али је он живео и умро као православац.

Ађорнименто – програм модернизације католичке цркве, проглашен 1959. године.

Xон Милтон (1608-1674) – велики енглески песник, писац поеме „Изгубљени рај“.

…која нас је тако слатко сјединила – Милтон, „Изгубљени рај“, 9.

…паде и у грех – упореди: Тимотију посланица прва св. апостола Павла, 2:14 (прим. аут).

…не остави другарицу свог живота у друштву греха – Свети Августин, „О граду Божијем“, 14. 11; 14. 13.

Свети Августин (354-430) – хришћански писац, богослов, епископ, светац католичке и православне цркве, аутор огледа „О граду божијем“ и мемоара „Исповести“; оснивач хришћанске философије историје.

Маргиналије – Белешке на рубу рукописа.

Сергеј Јесењин (1895-1924) – велики руски песник.

Хари Потер – јунак популарних магијских романа савремене енглеске списатељице Xоане Роулинг.

Емануил Сведенборг (1688-1772) – шведски философ, мистик. Утицао на многе славне уметнике, од Балзака и Блејка до Јејтса и Борхеса. По његовим идејама Балзак је написао свој роман „Серафита“.

Браћа Грим – Јакоб и Вилхелм Грим, славни немачки бајкописци с почетка и из средине деветнаестог века.

Последњи самурај – филм америчког редитеља Едварда Цвика (1952) из 2003. године, са Томом Крузом у главној улози.

Јарослав Мудри (978-1054) – Велики кнез кијевске Русије, син Владимира Великог, православни светитељ. Објавио први руски закон, „Руска правда“

Сергије Радоњешки (1314-1392) – православни светитељ, монах, оснивач Тројицког манастира.

Алексеј Хомјаков (1804-1860) – руски православни песник и мислилац, утемељивач словенофилства.

Попси – ова реч на руском језику има двоструко значење и Курајев, вероватно, мисли на оба. Као прво, по Даљевом речнику, она води порекло од речи „пас“ и, даље, од глагола „попсоват“, што значи искварити, напакостити. Друго значење је из савременог жаргона и означава немарни израз за поп-музику и поп-културу.

Фабрика звезда – руски реалити шоу-програм који се емитује почев од 2002. године. Варијанта „Операције тријумф“, музичка варијанта „Великог брата“.

Андоније Рафаил Епактит,Константин Филозоф

Ознаке

,

Андоније Рафаил Епактит

(крај XIV в. – после 1419)

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

ПЛАЧ ЗА КНЕЗОМ ЛАЗАРОМ

Каквим ћу речима плачевне песме

венац исплести успомени твојој?

О слаткога звања

весело названа ствари!

Каквог ћу надања весеље

пружити разуму

туговањем претворену природу

и у бистринама сузне воде

лик ридања сагледати?

О ко ће дати

глави мојој воду –

туговања жалост да омијем?

Ко ово гледа

зар се ужаснуо не би,

о љубљени,

како и ваздух туговања убрусом

прикрива природу.

ПЕСМЕ ОТПЕВАТЕЛНЕ

С једне и с друге стране часноизредна двојица дечака (кнез Стефан и Вук) с матером (кнегињом Милицом) топлим сузама обливају богоподобно нацртање лика онога који је истоимени са четвородневним Лазаром, и као Марта и Марија чујним гласом Христа призиваху, и прса новог Лазара данас с љубављу обухвативши, лек за решење од грехова моле, и потом раку спроводе, као неки последњег рода природе Давид пред ћивотом родитеља иду младораслог тела ногама и песме отпевателне, као изливањем слаткогласија неких Сирина, жалосно појући, казиваху:

Што још за нас такве тајне смотрења,

о Лазаре?

Кога узревши, утешење

за болезни да обретемо,

о свељубазни господине оче?

Које да имамо наде ми који остајемо?

Када ћемо те угледати,

или чути глас твој?

Како наше младости

слатки сјај радости

облаком туговања

изненада покри се?

Како благоданствова

слатко гледана твојих очију

и напрасно се угаси лампада (светиљка)?

Коме поверио јеси

новорасли цвет нашега узраста

о упућивању к Богу

да се стара?

Како да призовемо

помоћника и учитеља

у управљању наше области?

Кога господара делатељи

као грозд у муљачи борилишта

да се изгњече?

_          _          _

О слатко нашега народа име,

о невоље исходни,

скрбног подвига

беде наше спомен!

О туговања новоизникла грано,

уздања плоде који није за брање!

О тугеисходна нашем истоку

и сузе виновна данице!

О ридања нашега седиште,

рукама Агарена узвишени престоле!

О злобне и тамне ноћи

која истока светло не опажа!

О скиптре наше власти,

туговања сузама ишаран!

О маглобразна диједемо

плачевне шиваде (шкољке),

бисером обложена.

Константин Филозоф

(крај XIV в. – око 1435)

СТИХОВИ

А ово је крајегранесије (акростих) стихова: Страно странствовав

странствије плачем:

Слова (речи) слатких више од меда и саћа,

точећих (који точе) из запечаћена источника јако,

равно мирис заиста и храна,

ако мерило оних који црпу на ово гледа.

Нови, некако Давид најкроткији

онима који су сачували плен што су разделили.

Соломон јавио се дивни

тушти и тами (мноштву) која је од

крајева (света) дошла.

Роду начелник као будући,

Аврам који стране са жеђу прима,

но Илијино одлажење (на небо) свагда желећи,

сам други одлазак јављаше.

Тај други красотом (после оног) у Египту (Прекрасног Јосифа),

ваистину место пшенице злата давалац.

Оружник (ратник) у бојевима победе,

ваистину место Самсона крепког у јуначким делима,

Адамових порода грана,

ваистину њихов од почетка најподобнији узор.

Сам овај други Јов богат даривањем,

точећи изобилно свима знан биваше.

Рода очију подобни загонеткама,

ако к сунцу и овога лучи (светлости),

но зраке које сијају примамо,

суштину не сваку.

Тада заједно обојих лишење.

Ваистину место главе подобна,

из узрока што је глава светлоизабраним;

јесте преминула у месту Глави.

Плачи опет, Бели граде, оцрњење своје.

Људима вођ као цвет процвета и отпаде.

Ако и земља заједно рида са тобом,

њега не надајући се ускоро да прими,

чекањем година које теку 35,

већ које су прошле девет стотина

и шест тисућа (6935 = 1427).

= извор: Радомир Батуран ОД РАСТКА ДО РАСТКА : антологија српског метафизичког песништва, 2006. стр. 71-76.8340

Укратко о приређивачу:

Млађи писци братских градова, Књижевна омладина, Крушевац, 1978.

  • КОК 1. Књига поезије и прозе млађих писаца. Књижевна омладина, Крушевац, 1979;
  • Нити Наде, Багдала, Крушевац, 1987;
  • Питомуша, ГИРо, Крушевац, 1987;
  • Романи Борислава, Универзитетска ријеч, Никшић, 1989;
  • Откровења Растка Петровића, Научна књига, Београд, 1993;
  • Јован Дучић, Истине, Институт за књижевност и уметност и Научна књига, Београд, 1995. и 1996;
  • Живко Јевтић, Самосвести, Постојање и Присност, Народан библиотека Крушевца и Народна библиотека Јагодине, 1996;
  • Милорад Микетић, Загризи у длан, NEA Publishing, Toronto, 2000;
  • Poet Rastko Petrovic, NEA Publishing, Toronto, 2000. (na engleskom);
  • Казивање у Србици, Удружење књижевника Србије, Београд, 2005;
  • Од Растка до Растка. Антологија српског метафизичког песништва, Графички атеље Дерета i NEA Publishing, Toronto, 2006;
  • Vasa Mihailović, Korifeji / Vasa Mihailovich, Coryphaei, Рашка школа, Београд, 2008. (на српском и енглеском)