Ознаке

Блажени и у-важени Имењаче, поздрав од с-уморног посматрача бележника веселе цртице из личне карте Србије и све суморнијег Ниш-та*

Од давнина је  позната она прича о златној рибици и њеном испуњавању жеља. То је бајка, а како света  књига каза ничег новог под сунцем бајка  данас има другу фабулу, а златна рибица као метафора савремена значења.  У интервјуу насловљним „Европа је Ла Манча са излапелим  Дон Кихотом на челу“ (Политика, 15. септембра 2012) С. Басара вели:  „У Србији, раније у Југославији, уопште није тешко бити пророк. Овде је потребно само замислити најцрњи могући сценарио и сачекати неколико година. Мени, док сам писао „Фаму“.ни у сну није падало на памет да се бавим пророчанствима, али неке ствари су се доиста испуниле. Оно, на пример, да ће у Великој лудници свако моћи да буде оно што пожели. И ето, Јеремић је пожелео да буде министар спољних послова. И хоп – постао је министар послова“.

!8. септембра у граду  Н…та, на скупштини општине, у касним сатима, читају се нове биографије будућих директора. Чита Већница, смеје се, смеју се и већници. Један од кандидата је добар, у свему умерен, омиљен је у породици, културно се понаша, лепо опходи, још као мали  показивао  је интересовање  за друштвени рад, био члан, сада је члан Главног одбора, активан, интуитиван, жеља му је да постане директор, странка га препоручује. Добро нема искуства, није то на дневном реду, али у Центру су искусни радници и стручњаци, неће бити проблема.

Други је бизнисмен, истина фирма има пет радника, одавно не ради, радници не примају плату, али  таква је ситуација. Зову га погрдно, али какве то има везе с  овом ситуацијом, господин је марљив, дружељубив има разумевања за друге. Студирао је на приватном факултету, али се разочарао када се уверио у истинитост народне, да „пара врти где бургија неће“. Итд. Уз смех, чуђење, и „молим, за тишину“.

Неупућени би мислио да је на програму комедија,  али ово ни Нушић не би смислио, о Домановићу да и не  зборимо. Па зар живот није фантастичнији од сваке маште.

И  златна рибица,  можда и није рибица него сом, испуни свим кандидатима  жеље. Поставише се В. Д. директори, сменише њихови, јер они не ваљају, наши најгори су изнад ваших најбољих, још у казану има  шта да се гребе, ако нема позајмићемо, па куд пукло да пукло. Ако кандидат и нема папире, није нешто посебно, њега у културу. За тај ресор  се више  нико и не бори, тамо ће најмање штете да на направи. И би тако.

У К. поставише за директорку К. центра лепу Марију. Имала жељу и рибицу која јој је жељу испунила.. У центру раде два угледна писца. Пита  угледни писац, онако узгред, своју директорку чита ли књиге. Таман посла, вели она, ко данас чита књиге. Гледа телевизију, луда је каже за оном хит серијом „Прељубници.“ Предлаже да се у програм уврсти певачица Бекута. Чуди се да овде организују књижевне вечери, да позивају писце из Престонице, да хоће да покрену књижевни часопис. Мора то да се друкчије организује. Због тога је она ту.

Велики српски песник Стеван Раичковић  је истицао  пример песмице без иједне риме а као да је посвуда има:

„Упишани коло воде

А усрани гледе

Па и они бога моле

Да и они коло воде“.

Мала дигресија није на одмет, а и  причу чини занимљивијом.

Својевремено је један министар С. изјавио: „Ишао сам у Медвеђу, био у Бабушници, три недеље сам активирао по југу Србије, заслужио сам да будем министар. И златна рибица му испуни жељу. Све може, може национална, академија (Прича како се за академију плаћао глас 10.000 Е. није нова. Па, и није много, исплати се, каже Г.,  ), а најлакше је, ништа лакше, само улови златну рибицу…

Други министар је писао поезију. Пожелео је да се збирке његове награде, именима мртвих песника својој поезији живот удахне.. И, наградише, ал то не поможе његовој поезији, јер, након  силаска с власти, а влас је мас, тако је негда са скупштинске говорнице казивао Тихомир Јовић, престаде инфузија у виду приказа, телевизије, стигоше нови…дрчнији, груписаше се, поделише по српском рецепту да се делећи увећавамо… Има сличних за књигу прича. Све се враћа, све се плаћа, пева Тереза.

Па зар у минулом веку нису после оног рата постављали за директоре своје. Нећемо сад, ето,  докле смо догурали, држимо се дневног реда. Није  тада  било  школа , факултета, данас има у скоро свакој вароши. Све је стало само производња нових стручњака расте. Упиши, плати, не брини. Само води рачуна да те не удари ауто, за пар година си стручњак.Ускоро ћеш моћи и кући да студираш. Уводи се он лајн студирање. Један приватни  факултет је већ отворио истурено оделење у Нигерији.

Све за паре, каже бивши политичар Г.

-Зар све?

-За све, треба поголеме паре, каже.

Награде, дипломе,… само се треба постарати. Златна рибица испуњава жеље. Убаци у бунар жеља и не брини. Корупција, хајде богати, трла баба лан…

И ништа се не мења. У то ме уверава и текстић од пре неколико година: „ Мислите да је данас другачије? Па мислите, само мислите, шта вас кошта. Засад вам је једнако, коштаће вас после. А то ионако нећете платити ви. Плаћаће ваша деца. Ви и кад би хтели, нећете имати. И то још дуго. А шта смо друго и показивали ових 20 година док су нас престизали Словенци, Хрвати, па чак и Црногорци и остали? Једино то да су нам важније наше велике заблуде него ова наша још увек тако мала деца…“

Ђорђе Рандељ (Дневник недеља, 1. март 2009).

И писац ових редова има жељу да о томе књигу напише, прикупља материјал, али још је у роману о Малинарима, а   ни  рибицу-рибу никако да ухвати. Није да неће, хоће, али…Поручује  Књига проповедникова:  Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

_________

* Живи у Нишу као слободан писац  и  у Трешњевици где се бави пољопривредом и медитацијом.

Advertisements