Ознаке

(Једно запажање. Из Бележница)

______________________

Пајкуска лоза

Пајкуска лоза, с-и Србија, Звижд (Фотодокументација „Заветина“)

Овај текст сам написао крајем новембра 1995. године , а уносим га овде , после дужег оклевања , тек почетком маја 1997. године. После другог читања ова књига стихова није исто што и после првог, као што ни после трећег читања није оно што је после другог.

Питање које је себи поставио овај аутор, сликар 1976. године , ја сам постављао себи пишући тај текст. Ко је, заиста, Милић Станковић?

Да ли је Милић , „неоспорно, као пјесник пандан себи као сликару “ , како пише на клапни ове књиге Др Василије Калезић (мада се Калезић убрзо и ограђује , кад каже да Милић „говори и нешто другачије од онога како слика“) ( Калезић пише да Станковићу слике „често служе као мотив за пјесму , објашњава нешто што се тешко може разумјети без представа о слици , иде у борбу прелазећи од кичице на перо , али „тјера“ своје у новом надахнућу које је пјесничко : сам и пуст, немиран и неспутан , „загњурен у себе“, итд.). Ко је, дакле, Милић од Мачве : лудак – како сам за себе тврди , или јуродиви? Или опсенар? Како разумети наслов његове друге објављене збирке стихова и колико садржај песама одговара наслову?

(На маргини књиге: Милић од Мачве : ПАЛИ САМ АНЂЕО ИЛИ ЈОШ ЛУТАМ:   Песме са палете, 1988-1993 , Београд , Милићево здање на Звездари, 1994, 152 стр.  )

* *

Не много млађи песник по годинама од Милића Станковића,  Милан Комненић, – битнији и уверљивији  песник, плоднији, у књизи ЈЕКА  има добар циклус песама Узлетео пали анђео, који –  нисам довољно расветлио. То расветљење овде може бити подстицајно, да би се схватила Милићева „магла“ на крају  Милићеве књиге о којој је реч. Поред добрих песама у том Комненићевом циклусу, постоји и занимљива песма  Молох :  У босанским бестрагијама / држава је важнија од свега, / иако се до јуче умовало / да ће одумрети. / Погорелце враћају у средњи век. / Уставна начела се одбацују, / телефаксом се шаљу хрисовуље. / Византију оживљавају протуве, / гусарећи на Дунаву. // На првим борбеним линијама / не знају да је Хегел / сматрао државу / ходом Бога у свету./ Бог не корача овом земљом, / корача Молох, идол амонитски , / коме се на жртвеник / приносе људи  (стр. 194 Комненићеве Јеке ). Зашто да не : могу се поредити песме два песника Комненића и Милића Станковића.

Или Милића Станковића и Јосифа Бродског. Или Милића Станковића и  његовог покојног кума Васка Попе.

Кад је реч о  миту у поезији, Јејтс је успешније једрио у Византију- од Милића Станковића, Ивана В.  Лалића и других наших песника. Оживљавајући Византију, Милић као песник једва да се као човек уздигао до снатрења о томе. Митологија је подесан језик , мит је употребљаван у поезији и сликарству и у прошлом и у овом веку. Тај метод повратка миту и старини и Византији, који је скицирао Јејтс, више су у нашој поезији следили Миодраг Павловић и неки други песници, него Милић Станковић.

Ми у нашој култури имамо сликара који су се успешно огледали и као песници : Ђура Јакшић, Милена Павловић-Барили, Леонид Шејка, Љубица Мркаљ и др. И то је добро, то је чак веома подстицајно. Шејка је написао врло занимљиве стихове. У једном од дневника (посмртно објављених), Шејка пише (1955-1960) :  И ево оног који ме одводи / у шуме одсечених руку / како сам слаб / глава у оклопу закопана / све мање чујем све мање видим / сада сам прикуцан на прагу сазнања

До сада сам погрешно видео распоред ствари. Видим сада где се прикупљају ; то су само њихове сенке ; као да сам у њихово ткиво зашао , тако сам мали. Све дрвене ствари : столице, ормани, прозори итд. СТАПАЈУ СЕ У ЈЕДАН БАЛВАН : ТО ИСТО СЕ ДЕШАВА СА СТВАРИМА ГВОЗДЕНИМ, КАМЕНИМ  итд. (сва истиоцања су моја – М.Л.).

Образовати једну приближну космогонију као резултат активности Ђубришта (. Шејка :Град – Ђубриште – Замак , 2, Београд, Књижевне новине , 1982, стр. 153). Могао би се поредити и песнички  покушај Леонида Шејке и Милића Станковића.Баш зато што су различити учинци и предмети певања. Шејку је привлачио кафкијански свет отуђености, бирократије, рушевине и отпад цивилизације , у којима је налазио – у Граду, пре свега – подстицај и пут кроз Лавиринт до Тераса свога замишљенога Замка или до савршенства. Бога. Милића Станковића опседа драма и трагичност не само националне историје, мељава историје, у којој је тражио и налазио подстицаје за своје стварање, већ и фолклор у најширем смислу речи. Шејка је био загледан у Отпад и Град, Милић у  српско село, националне химере, хеленски чаробни брег и православље. Станковић је, певајући о Византији, покушавао немогуће : да оствари синтезу хеленизма и православља, профаног и светог, и у томе није успео. Анализирао сам у своје време песму Јосифа Бродског Станица у пустињи  (в. у истоименој књизи, Београд, Нолит, 1971, стр. 89-91), која није само песма о рушењу (од стране тоталитарних, бољшевичких власти) једне грчке цркве у Лењинграду, већ је реч о остварењу које на најдубљи начин указује на проблем. Тако је мало Грка сада у Лењинграду / и , уопште, нема их много ван Грчке. / Или их је, барем , премало / да би се  сачувала   здања вере   (моје истицање – М. Л.) . Грци су, пише Бродски , “  имали само једну дужност. / Нису умели да је изврше . – / Ти, сејачу, рало своје чувај, / а време за класање ми ћемо одредити. / – Они своје рало нису сачували. // Ноћас гледам кроз прозор / и мислим о томе  где смо стигли. / И од чега смо даље : од православља или од хеленизма? / Шта нам је блиско? И шта је пред нама? / Не оечкује ли нас  друга сад ера?/ И ако је тако, шта нам је заједничка дужност? / И шта треба да јој принесемо на жртву?

Ако су Грци и Византија „изгубили своје рало“ , знамо ли прави одговор – зашто је било тако? Да ли нас могу утешити Милићеве идеје о Новој Византији? Колико је Станковићево схватање суштине овог проблема и историје близу потпуне истине? Јосиф Бродски има изврстан есеј Бекство из Византије (в. у књ. Удовољити сенци , Г. Милановац, Дечје новине, 1989), који – поред свега осталога – сагледава и Византију као други Рим, а Москву као Трећи. Бродски, уствари, критикује „линеарни“ развој светске историје, показујући како су баш из Византије, преузимајући неке њене дворске обичаје, Османлије стварале историју. Линеарни принцип историје је најстрашнија ствар на свету! Византија је била, како вели Бродски,  плодно тле за ислам  (стр. 332) и додаје: “ Али , у ма какву крајност човек запао приликом идеализације Истока, не може му никако приписати било шта слично демократској традицији.

Говорим овде о Византији до владавине Турака : о Византији Константиновој, Јустинијановој, Теодориној – о Византији хришћанској. Ето, на пример, Михаил Пселус , византијски историчар, пишући у својој  Хронографији о владавини Василија II , спомиње да је први министар био његов полубрат, такође Василиј, кога су у детињству , да би се избегле могуће претензије на престо , просто кастрирали. (…) Пселус извештава о томе узгред , као о рутинској ствари – каква је била на византијском двору. Н. е.  Ако је то н. е . , шта ли је тек пре н. е . ?  (стр. 332-333). Бродски још пита : “ И како се мери та е.? И да ли се уопште може измерити? Имајмо на уму да се то што је Пселус описао догађа пре појаве Турака. То јест , ни о каквом тамо Бајазиту-Мехмеду- Султану нема ни трага ни гласа. То је време у коме ми још тумачимо сакралне текстове, боримо се с јересима, сазивамо саборе, састављамо трактате. То чинимо једном руком, док  другом кастрирамо копиле да му не би , када одрасте , пала на ум идеја о престолу „ (стр. 333).

итд., итд.

Advertisements